Zamislite mesto gde se istorija ne krije iza stakla muzeja, već vam je pred očima i pod nogama dok koračate kaldrmom. Gde su duhovi španskih konkvistadora i britanskih plaćenika još uvek tu, ne metaforički, nego u ozbiljnim lokalnim legendama koje uprkos tome, nisu predmet podsmeha.
Sent Avgustin, najstariji kontinuirano naseljeni evropski grad u SAD, nije samo mesto sa razglednice. On je tvrdoglavi, svedok svega onoga što je Amerika pokušavala da zaboravi, zamaskira ili prefarba svetlucavim lampicama.
Nalazi se u severoistočnoj Floridi i kao da nema nameru da se dodvorava nikome. Ne nudi vam Vegas ni Majami. Nema plastičnu lepotu, nema „napumpanu“ zabavu. On vam servira svoje bore bez filtera i očekuje da ih prihvatite. Miris soli i starog drveta se oseti u vazduhu, a senke prošlosti ne pokušavaju da se sklone kad upalite kameru. Nema mnogo svetlucavih natpisa – Sent Avgustin je mesto gde ljudi dolaze da hodaju kroz vreme, a ne da se izgube u njemu.
Ovo nije grad kojim ćete “prešetati” za tri sata i reći da ste ga “videli”. Sent Avgustin vas tera da sednete. Da ćutite. Da posmatrate. Nije za svakog, ko želi brzu zabavu, neka ide južnije.
Zato je pitanje nije da li treba posetiti Sent Avgustin? Pitanje je, da li imate hrabrosti da se suočite sa mestom koje vam neće ništa prodati, ali će vam dati više nego što ste tražili?
Kratka istorija Sent Avgustina
Osnovan 1565. godine od strane španskog moreplovca Pedra Menendeza de Avileza, Sent Avgustin je stariji od Džejmstauna, Plišane deklaracije i svih vaših predstava o Americi kao mladalačkoj naciji. Ovaj grad nije deo američkog mita, on ga prethodi. Bio je španski, pa britanski, pa opet španski, pa američki. Koliko gradova poznajete koji su menjali pasoše češće nego prosečan turista?
Španci su ga gradili kao tvrđavu protiv gusara i Engleza. Britanci su ga kasnije pokušali pretvoriti u koloniju. Svako je u njemu ostavio trag, ali niko ga nije uspeo slomiti. Ni požari, ni opsade, ni uragani.
Tokom vekova, grad je bio poprište sukoba, centar trgovine, utočište robova koji su bežali sa severa i prvi bastion katoličanstva u novom svetu. Ovde je izgrađena i najstarija drvena škola u Americi, koja i dalje stoji. Ne funkcioniše, ali stoji, tvrdoglava kao i sam grad.
Sent Avgustin – atrakcije koje ne glume autentičnost
U Sent Avgustinu nema spektakla na svakom ćošku, niti to pokušava da bude. Glavna atrakcija je tvrđava Castillo de San Marcos. Masivna, stamena, napravljena da izdrži opsade, požare i vreme. I dalje stoji. Vojnici su ovde živeli, umirali i čekali da se pojavi neprijatelj sa mora. Zidovi su od kamena koji je bukvalno živ, sastavljen od školjki koje dišu vlagu i so. Nema digitalnih ekrana. Samo topovi, tamnice i osećaj da ne treba ništa da pitaš, jer sve piše u tišini.
Ulica St. George je glavna pešačka zona. Nema automobila, ali ima svega ostalog, galerije, radnje, kafići. Da, turistička je, ali nije lažna. Ljudi ovde prodaju ručni rad, a ne robu sa Alibabe. Ako voliš da jedeš u hodu, uzmi nešto iz lokalne pekare. Ako ne, sedi u neki restorančić i uživaj. Niko te neće požurivati.
Flagler College je stara zgrada koja je nekad bila hotel. Bogataši su ovde spavali dok su čekali voz za južnu Floridu. Danas je studentski kampus, ali možeš da uđeš i vidiš šta je luksuz značio krajem 19. veka. Bez pozlate i kiča, samo čista arhitektura, mozaici i zidovi koji su izdržali sve prepravke.
Ako te zanimaju čudne stvari, idi u Lightner Museum. Stare stvari, bizarni predmeti, sve uredno poređano. Nema naracije. Sam gledaš i tumačiš. Niko ti neće objašnjavati zašto je neko čuvao 500 češljeva iz viktorijanske ere, ni ne treba.
Svetionik? Da, postoji. Penješ se uz 200 i više stepenika. Vrh ti pokaže grad i okean. Ako se bojiš visine, ne idi. Ako ne, popni se, stani, pogledaj. To je to.
Fountain of Youth? Postoji. Nećeš se podmladiti. Voda ima ukus metala. Ljudi dolaze, popiju gutljaj, slikaju se i idu dalje. Ako si došao zbog legende (za ovaj izvor je vezana legenda da je španski konkvistador Ponce de Leoin ovde našao izvor koji vraća mladost), okreni se i idi. Ako si došao da naučiš nešto o prvom kontaktu Evropljana i domorodaca, ostani malo duže.
Ture duhova su stvar popularnosti, ali ljudi ih vole. Vodiči se trude, priče su stvarne koliko i verovanje onog ko ih sluša. Ako ti je zabavno, idi. Ako ne, preskoči. Grad funkcioniše i bez toga.
U Sent Avgustinu se ništa ne nudi na silu. Atrakcije nisu tu da te zabave,već samo da pokažu ono što ovaj grad jeste. Ako ti to nije dovoljno, verovatno si u pogrešnom gradu.
Gde da sednete i prezalogjite?
Ako svratiš u The Floridian, dobićeš tanjir koji ima koren – ne neki fensi prilog, nego priču. Lokalno meso, lokalno povrće, ukusi koji ne pokušavaju da budu francuski, italijanski ili azijski. Ovo je jug, sirov i nežan istovremeno. Fried green tomatoes, pohovana piletina u kukuruznom brašnu, dresinzi koji nisu iz supermarketa, već pravi domaći.
Ako hoćeš da sedneš na mesto gde se oseća duh starih vremena, idi u Columbia Restaurant. Špansko-kubanski klasici, beli stolnjaci, i onaj osećaj da te poslužuje neko ko zna kako se to radilo pre 70 godina. Porcije ogromne, sve je čisto, jednostavno, i ukusno kao prva kafana koju su otvorili tvoji preci.
Za ljubitelje morske hrane, Catch 27 je tu. Ništa zaleđeno. Sve iz okeana, isti dan. Rakovi, škampi, riba, a sve to servirano bez nepotrebnog ukrašavanja, jer kad je nešto sveže, ne treba mu instagram filter.
I onda, kad dođe jutro, ideš pravo u Maple Street Biscuit Company. Ne zato što je hip, već zato što su njihovi biskviti sa prženom piletinom i sosom nešto što te diže iz kreveta, makar spavao samo tri sata. I kafu sipaš sam. Jer ovde niko ne mazi razmažene goste.
Kako stići do Sent Avgustina iz Srbije?
Najjednostavnije je da uzmeš direktan let iz Beograda do Njujorka (Air Serbia to pokriva) ili sa presedanjem preko Frankfurta, Pariza ili Amsterdama. Kad sletiš u Njujork, imaš dve opcije, unutrašnji let za Džeksonvil, koji je najbliži veći aerodrom ili let za Orlando, gde su češće niže cene.
Džeksonvil je na sat vremena vožnje do Sent Avgustina. Ako letiš do Orlanda, vožnja traje oko dva sata, ali autoput je udoban, putokazi jasni i sve te vodi pravo ka prošlosti.
Naravno, za ulazak u SAD ti treba viza. Ne ostavljaj to za poslednji trenutak, zakazivanje termina, intervju, obrada… to može trajati i više od mesec dana. Jednom kad sve to rešiš, ostaje ti samo još da se ukrcaš i pređeš okean. A kada kročiš na tlo Sent Avgustina, nećeš imati osećaj da si stigo u Ameriku. Imaćeš osećaj da si ušao u vremensku kapsulu nekih SAD iz starih holibudskih filmova.