Ako se kaže da Orkanski visovi nisu roman o ljubavi, mora se napomenuti da to nije čak ni roman o osveti. Jednostavno, to je ogoljena priča o ljudima koji nisu u stanju da vole bez potrebe da poseduju, unište i uprljaju sve oko sebe. Emili Bronte nije pisala da bi vas ganula, pisala je da vas uzdrma. I uspela je. Njen jedini roman razbija sve predstave o tome kako velika književnost „treba“ da izgleda.
Dok su druge književnice tog vremena krotile osećanja svojih junaka, Emili ih je pustila da divljaju kao oluja nad jorkširskim prostranstvima. Hitklif nije misterija, on je rana koja gnoji. Ketrin nije žrtva, ona je saučesnik. Zajedno nisu zaljubljeni, oni su zavisnici jedno od drugog. Kao što neko ne zna da prestane da pije, tako ni oni ne znaju da prestanu da bole.
Roman se ne boji da prikaže ružnoću. Lice društva je izobličeno u klasnim predrasudama, porodičnim obračunima i licemerju koje se prenosi s kolena na koleno. Ali ono što najviše boli nije mrak u drugim ljudima, već mrak koji prepoznajemo u sebi dok čitamo.
Zato jeroman Orkanski visovi „težak“. Čita se teško, a razume još teže. I ostaje. Ne kao topla uspomena, već kao neizbrisiva ogrebotina.
Radnja romana Orkanski visovi
Sve počinje kada gospodin Ernšo kući dovede dete sa ulice koje je prljavo, bez imena, bez prošlosti. Tako počinje ciklus ponižavanja, odbojnosti i upijene mržnje. Hitklif raste na sirovom preziru i jedino svetlo mu je Ketrin, devojčica koja ga jedina vidi kao ljudsko biće.
I tu je koren tragedije: ne zato što ga voli, već zato što ga voli sebično, uslovno, parcijalno.
I ne, Hitklif nije „tamni, tihi junak“. On je upozorenje. On je osoba koja nikada nije dobijala ljubav bez boli, i više ne zna da ih razdvoji. Odrastao je pregažen, pa gazi. Ne zato što mora, nego zato što ne zna drugačije. Nije mu potreban svet, potreban mu je pepeo svega što je nekad bilo njegovo.
Šarm mu nije oružje. Tišina mu nije dubina. On vas ne zavodi, on vas ućutkuje. A ono što najviše vređa kod njega je činjenica da mu ne možete u potpunosti zameriti. U nekom mračnom, zabranjenom uglu sopstvene duše, znate da razumete tu potrebu da povrediš onoga ko te je voleo samo do pola.
Hitklif je groteskni dokaz da ljubav bez granica može biti isto toliko destruktivna koliko i mržnja. I u njegovim najnečovečnijim trenucima, on je veran. Samo ne ljubavi, nego rani koju je ljubav ostavila.
Ko je bila Emili Bronte?
Emili Bronte nije bila deo tadašnjih salona (mesta u kojem su se skupljali mladi kada bi se prestavili društvu). Nije bila pitoma. Nije pisala da bi bila voljena, već da bi rekla ono što drugi nisu smeli. Dok su njene sestre tragale za mestom u književnosti, Emili Bronte je ostajala usamljena, ali dosledna. Ona nije bila feministkinja po deklaraciji, već po delima, napisala je roman u kom žena nije slaba, ali nije ni sveta.
Njen stil je ogoljen, bez ukrasa, bez romantizovanja. Ona zna kako izgleda tišina između dvoje ljudi koji su se ranili do neprepoznatljivosti. Umrla je u tišini, bez slave, ali sa romanom koji nije nudio utehu, već istinu. A istina ne prodaje – ona ostaje.
Više o sestrama Bronte, kao i o samoj Emili, pročitajte u izdvojenom tekstu.
Ekranizovane adaptacije Orkanskih visova
Većina filmskih i TV adaptacija romana Orkanski visovi pokušala je da ga „uglača“. Da ga učini gledljivim. Da publika ne pobegne. Zato su gotovo sve adaptacije omašile suštinu. Hitklif nije muškarac koji nosi cveće. On ne ljubi pod mesečinom. A Ketrin nije žena koju treba osvojiti, ona je žena koja izjeda iznutra.
Lorens Olivije (Laurence Olivier) je 1939. godine doneo šarm viktorijanske scene, ali bez prljavštine koju roman zahteva. Ralf Fajns (Ralph Fiennes) je bio bliži – leden, surov, ali ipak uzdržan. Tom Hardi (Tom Hardy) je u BBC-jevom prikazu iz 2009. doneo nešto sirovosti, ali ni tada ekran nije podneo ono što je u knjizi ogoljeno do kosti: da je ljubav u ovom svetu više prokletstvo nego uteha.
Većina adaptacija pokušava da napravi sapunicu od tragedije. Da zakopa brutalnost pod haljinama i pejzažima. Ali prava suština romana nije u pogledu, već u onome što ostane kada pogled sklizne: ranjivost pretvorena u bes, ljubav u grob.
I na kraju, roman Orkanski visovi nije knjiga koju volite, već knjiga koja vas proganja. Nećete je pokloniti prijatelju. Neće vam biti omiljena za čitanje uz čaj. Ali će vam stajati negde u glavi, poput hladnog vetra koji podseća da i najdublja ljubav može imati miris truleži, ako u njoj ne ostane mesta za slobodu.