Gogoljeve Mrtve duše nisu roman u klasičnom smislu. Nema heroja. Nema pravde. Nema ni spasa. Samo sram, greh i apsurd u zemlji koja tone u sopstvenu prazninu. Rusija devetnaestog veka u ovom romanu nije pozadina, ona je glavni lik: troma, glupa, korumpirana i bolno svesna toga. A tu, kao parazit sa osmehom, dolazi Pavel Ivanovič Čičikov, čovek koji kupuje mrtve, jer su mu živi preskupi.
Gogolj nije napisao satiru. Napisao je ogledalo. I stavio ga pravo ispred društva koje se smeje dok mu se raspada lice. Čičikov nije negativac, on je proizvod. Sistem ga je oblikovao, ohrabrio, nahranio. On samo igra igru do kraja. A što više napreduje, više se vidi koliko je sve trulo, od dna do vrha.
U ovom romanu ne postoji uzdizanje. Nema katarze. Nema čak ni nade. Sve što postoji jeste pitanje: da li smo svi mi već mrtvi, samo još neupisani u katastar? Gogolj ni ne pokušava da pruži utehu. Njegov humor je gorak, a svaka scena miriše na znoj, duvan i propalu ljudskost.
Zato Mrtve duše nisu delo koje ćete voleti. Biće vam neprijatno. Ali u tom nelagodnom smehu skriva se najtačniji portret duše, one koju više niko ne traži, jer su svi već saglasni da joj nema pomoći.
Mrtve duše – radnja romana
Pavel Čičikov, „gospodin bez biografije“, putuje kroz rusku provinciju sa jednostavnom i monstruozno genijalnom idejom: da otkupi „mrtve duše“ seljake koji su umrli, ali su i dalje knjiženi kao živi u poreskim knjigama. Na taj način planira da na papiru postane veleposednik i stekne ogromne državne povlastice. Sistem ga ne proverava. Sistem mu se smeška.
Na tom putu susreće čitavu galeriju karikatura: koristoljubive vlasteline, polupismene činovnike, praznoglave gospođe i večno polupijane sluge carstva. Svako od njih prodaje ono što više ne postoji, ne zato što im treba novac, već zato što su odavno izgubili osećaj da nešto ima vrednost.
Čičikov ne krade. Ne ubija. On samo uzima ono što je već mrtvo. A mrtvo je sve, i zemlja, i moral, i nacija. Gogolj prikazuje kako se trguje mrtvim dušama, jer su žive već davno napravile pasoš i otišle u daleke krajeve.
Ko je Čičikov i zašto nismo sigurni da ga mrzimo?
Pavel Ivanovič Čičikov nije ni zlikovac, ni antijunak. On je zračeća praznina u obliku čoveka. Njegov karakter se ne produbljuje, jer ga možda i nema. Sve što znamo o njemu saznajemo kroz druge, a sve što on čini, čini iz bezlične koristi. Ipak, ne možemo da ga mrzimo. Jer znamo da bi, da je pametniji, svako drugi u tom svetu uradio isto.
Čičikov je savršeno prilagođen trulom sistemu. Nema višak emocija. Nema suvišna pitanja. Sve meri kroz korist. On nije demonski, on je birokratski precizan. Nosi manire, lepu reč i prazne džepove, ali zna kako da uđe u srce onih koji odlučuju. I upravo tu leži Gogoljev šamar: najopasniji ljudi nisu oni koji ruše sistem, nego oni koji mu savršeno pristaju.
Nikolaj Gogolj – kratka biografija
Nikolaj Vasiljevič Gogolj rođen je 1809. godine u selu Veliki Soročinci, u tadašnjoj Poltavskoj guberniji, današnja Ukrajina. Njegovo poreklo, kao i unutrašnji identitet, oduvek su bili na raskrsnici, bio je Ukrajinac koji je pisao na ruskom jeziku, pravoslavac prožet katoličkom mistikom, komičar sa ozbiljnošću propovednika. Rano je pokazivao talenat za literaturu, ali i duboko osećanje nepripadanja i tuge.
Nakon što je pokušao da se afirmiše kao pisac istorijskih poema (poput neuspešnog Hans Kuhelgarten-a, koji je spalio posle negativnih kritika), Gogolj se okrenuo onome što najbolje poznaje, malograđanskoj bedi, činovnicima, lažnoj časti i praznom sistemu. Njegove rane pripovetke poput čuvenih dela Revizor, Šinjel i Nos bile su duhovite i sablasne, neuhvatljive po tonu, i zato moćne, jer nisu zabavljale, već uznemiravale.
U periodu između 1836. i 1842. piše i objavljuje prvi tom romana Mrtve duše, zamišljenog kao ruska verzija Danteove Božanstvene komedije. Umesto neba i pakla, Gogolj opisuje ruske guvernije, vlasteline, inertne činovnike i pohlepne „ljude od časti“. Njegova vera u spas društva vremenom je počela da nestaje. Postao je opsesivno religiozan, paranoičan i sve više uveren da literatura ne menja svet, nego ga podriva.
Drugi tom Mrtvih duša, u kojem je Gogolj planirao prikaz duhovnog preobražaja i iskupljenja Čičikova, nikada nije završen. Pred smrt je, pod uticajem strogog ispovednika i u dubokoj duhovnoj krizi, rukopis spalio. Gogolj je poslednje dane proveo u postu, samonametnutoj patnji i tišini.
Umro je 1852. godine u 43. godini, izmučen i ispražnjen, ostavivši za sobom trag koji ni ruska, ni svetska književnost nikada nije mogla da zaobiđe.
Njegove rečenice ne stare. Njegov humor nestari. I njegova pitanja i dalje odzvanjaju, ali ne u bibliotekama, već u administracijama, na sednicama, u licima ljudi koji govore mnogo, a ne kažu ništa.
Mrtve duše nisu priča o smrti, već o onome što ostane kada život odustane. Gogolj nije pisao da zabavi, već da razotkrije. A u tom razotkrivanju postavlja pitanje koje ne zastareva: ako prodajemo ono što nemamo, i kupujemo ono što ne postoji, šta nam uopšte ostaje?