Jedna žena nije roman u klasičnom smislu. Nema fabule, nema zapleta. Postoji samo tekst, napisan da se ne zaboravi. Kada je Ani Erno izgubila majku, nije plakala pred svetom. Sela je da piše. Ne zato što je htela da iz sebe izbaci tugu, već zato što je osećala da bi zaborav bio izdaja.
Jer ovaj tekst nije posveta. Nije ni žalopojka. To je hirurški precizna analiza odnosa koji svi imamo, ali malo ko ume da izgovori. Majka. Reč koja je istovremeno i sklonište i okov. Erno piše o majci onako kako se piše o izgubljenim teritorijama, uz tačnost vojnog izveštaja i boli, ne pokušava da se dopadne nikome, ona je tu da kaže činjenice.
Nema straha. Nema zapleta. Samo suva, gola rečenica. Jer sve drugo bi, kako sama kaže, bilo „nepristojno“. U njenom tekstu, majka nije sveta. Nije ni monstrum. Ona je žena koja je stvarna, kontradiktorna, jednostavna i složena, glasna i tiha, pismena i nepismena, siromašna i nepokolebljiva. Jedna žena, među milionima, ali za dete ona je jedina.
I upravo u tom pokušaju da se jedna žena, konkretna, fizička i nepovratna, sačuva kroz reči, nastaje roman koji ne pokušava da zadivi. On pokušava da izdrži. I to je njegova veličina.
Radnja romana Jedna žena
Majka Ani Erno umrla je 1986. godine u domu za stara lica, nakon duge borbe s Alcahjmerovom bolešću. Pisanje romana započeto je gotovo odmah, ali knjiga je objavljena tek četiri godine kasnije. Jedna žena je njena priča, ali i priča jedne klase, jedne epohe, jednog tela koje je nosilo porodicu, stid, snagu i neizgovorenu bol.
Kroz fragmente, beleške, detalje iz svakodnevnog života, kao što su način na koji je hodala, reči koje je koristila, odnos prema Bogu, prema hrani, prema sramu, autorka rekonstruiše jednu egzistenciju. Ne slika. Ne mitologizuje. Piše bez epiteta. Ne dozvoljava sebi da stil umekša ono što bi trebalo da peče.
Čitalac ne dobija emocionalni pritisak, već neprekidno podsećanje: majka nije samo majka. Bila je i žena. Imala je život pre dece. Imala je siromaštvo, muža, umor, noći bez sna i rečenice koje nikada nije stigla da izgovori. I sve to je izbrisano društvenim očekivanjima i smrću. Erno ne dopušta da to ostane tako.
Roman ne nudi naraciju. Nudi strukturu gubitka. Nudi pisanje kao oblik otpora tišini.
Ko je ta „jedna žena“?
Majka u ovom romanu nije samo figura. Ona je prostor u kom se sukobljavaju dve Francuske. Ona siromašna, katolička, radnička, bez kulture, i ona u koju autorka ulazi obrazovanjem, književnošću, klasnim uzdizanjem. Erno ne pokušava da pobegne od tog rascepa. Ona piše iz njega.
Majka je živa kroz kontradikcije. Zabrinuta, ali gruba. Voljena, ali frustrirajuća. Nije voljena zbog idealizacije, već zbog onoga što jeste: žena koja nije imala luksuz da razmišlja o sebi. Samo da preživi. I da zaštiti ćerku po cenu sopstvene slobode. Ona je sve ono što je ćerka pokušala da preraste i sve ono što u sebi i dalje nosi.
U toj unutrašnjoj borbi, autorka nikada ne moralizuje. Ona ne zamera majci što je bila ograničena. Ona sebe razotkriva zbog toga što je to ikada gledala s visine. I tu dolazi najdublja bol romana: spoznaja da razumeš tek kada više nemaš kome da kažeš da razumeš.
Ko je Ani Erno?
Ani Erno rođena je 1940. godine u gradiću Ivetot, u Normandiji, u radničkoj porodici. Otac joj je bio radnik i vlasnik male prodavnice, a majka, centralna figura njenog života i dela, radila je sve, od trgovine do podizanja kuće. Erno je bila prva u porodici koja je ušla u svet visokog obrazovanja i taj ulazak bio je i lični i klasni razdor.
Njena literatura je dokument egzistencije bez ulepšavanja. Piše o abortusu, o bolesti, o siromaštvu, o seksualnosti, o stidu… i piše tako da se od njenih reči ne može pobeći. Nema metafora. Nema ulepšavanja. Samo istina, bez obzira koliko neprijatna bila.
Dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2022. godine, Erno je priznanje dočekala bez trijumfalnosti. Za nju pisanje nikada nije bilo prestiž. To je bio rad. Održavanje pamćenja. Pisanje o onima koji nisu imali glas, pa ni papir. Njen stil je hladan, distanciran, ali upravo u toj hladnoći čitaocu ostavlja prostor da vidi, ne da saoseća. Njen jezik ne grli, on razbija tišinu.
Adaptacije romana i položaj Erno u savremenoj kulturi
Jedna žena do sada nije doživela veliku filmsku adaptaciju i verovatno nikada neće. Jer ova knjiga ne nudi dramu. Nema dijaloge. Nema scene. Ima samo ćutanje i tekst. A upravo u tom „ništa se ne dešava“ dešava se najviše: žena piše o ženi bez namere da je objasni ili osudi.
Međutim, uticaj Erno raste, posebno nakon Nobelove nagrade. Njene knjige sve češće postaju oslonac feminističkim analizama, dokumentarnim projektima i radovima koji pokušavaju da vrate dostojanstvo iskustvima koja nikada nisu bila zabeležena. Jedna žena je verovatno najtiše, a najjače delo njenog opusa
Jedna žena je knjiga koja ne pokušava da vam objasni majčinu ljubav. Ona pokušava da je sačuva. Ne kao mit. Ne kao svetinju. Nego kao stvarnost, s glasom, telom, strahovima i snagom koju nećemo više moći da pitamo ništa.