Poznato je da u srpskom jeziku postoje promenljive i nepromenljive vrste reči. I u svakoj grupi ih ima po pet vrsta.

Izuzev imenica i zamenica, u promenljive vrste reči spadaju i pridevi, glagoli i brojevi. Sve one imaju određenu vrstu promene, te otuda i naziv grupe kojoj pripadaju.

Nepromenljive vrste reči, kako im i sam naziv kaže, one su koje nikada ne menjaju oblik. Uz rečce, u tu grupu spadaju i prilozi, predlozi, veznici i uzvici.

Nekako upravo rečce i to samo određene, mnogima zadaju glavobolju po pitanju pravopisa. Posebno se to odnosi na upitnu rečcu da li, za koju se često javlja nedoumica da li se piše sastavljeno ili rastavljeno?

Kako se definišu rečce?

Zvanična i opšteprihvaćena definicija glasi:

Nepromenljiva vrsta reči kojima se označava lični stav govornika u vezi sa sadržinom određene rečenice, nazivaju se rečce ili partikule. Mogu se odnositi i na samo jedan deo rečenice, ali i na celu rečenicu.

Treba napomenuti i to da se rečce u većini slučajeva odvajaju zapetama, mada to u velikoj meri zavisi od samog konteksta, odnosno od toga da li se odnose na celu rečenicu ili samo na jedan njen deo, te kakva vrsta rečenice je u pitanju.

Rečce – vrste

U zavisnosti od toga sa kojim ciljem se koriste, razlikuju se i sledeće vrste partikula ili rečca:

• potvrdne/odrične (da, ne)
• upitne (da li, zar, li)
• pokazne (gle, eno, eto, evo)
• za posebno isticanje (upravo, tek, baš, čak, bar)
• suprotne (pak, međutim)
• zapovedne ili imperativne (neka, hajde)
• povratna rečca (se)
• uzvične (ala)
• modalne (očito, sigurno, zaista, nipošto, uglavnom, verovatno, naravno, možda, nesumljivo, izvesno, valjda, definitivno i druge)
• poredbene (kao)

Zanimljivo je pomenuti da reči, poput uostalom i takođe spadaju u rečce.