Ne može se reći da je Universal Studios Florida park u tradicionalnom smislu. Nema uobičajenih šetališta, fontana i mesta za odmor. Nema ni tišine. Sve je napravljeno da izgleda kao da si ušao na snimanje nekog filma, sa kulisama koje se ne raspadaju, statistima koji plaćaju ulaz i efektima koji ne prestaju.
Ovde ne ulaziš da se odmoriš, već da se upakuješ u fabrički ritam zabave koji ne staje dok ne izađeš.
Park je otvoren 1990. godine kao pokušaj da se “filmsko iskustvo” proda turistima, ali rezultat je nešto mnogo specifičnije: prostor koji spaja tematski sadržaj, agresivno preciznu logistiku i komercijalnu psihologiju. Ako si odrastao na VHS kasetama, ovde ćeš videti ostatke tog sveta. Ako nisi, videćeš kako nostalgija funkcioniše kao biznis.
Od kojih delova se sastoji park Universal Studios Florida?
Ulazak u Universal Studios Florida počinje kao aerodromska procedura. Kontrola torbi, skeneri, redovi koji se slivaju u sve veću masu. Ulaz je kroz visoke kapije ispod velikog logoa koji izgleda isto kao na TV reklami, dizajniran da se fotografiše i brzo zaboravi.
Prva stvar koja te sačeka nije atrakcija, već zvuk. Muzika, žamor, instrukcije sa razglasa i buka iz svake simulacije. Park je podeljen na tematske zone, ali ne postoji jasan prelaz između njih. Umesto toga, scenografija se menja postepeno, kao da hodaš kroz montažnu traku studijskog seta.
U delu posvećenom Harryju Potteru, imitacija Diagon Alley funkcioniše impresivno. Fasade su zakrivljene, izlozi puni pokretnih predmeta, a zmaj na vrhu banke bljuje vatru u pravilnim intervalima. Redovi za vožnje su dugački, ali to se ne krije. Unutra, vožnje su dizajnirane da budu kraće od čekanja, ali su tehnički besprekorne. Sve se svodi na vizuelni utisak, pokretne platforme i senzornu preopterećenost.
U delu posvećenom Simpsonovima (The Simpsons), scenografija je karikaturalna. Sve je previše žuto. Vožnja simulira pad kroz grad Springfield, ali ono što ostaje upečatljivo je koliko su ljudi spremni da čekaju da bi na kratko „ušli“ u crtać.
Najstariji delovi parka deluju kao vremeplov u kasne devedesete. Fasade iz filmova koji se više ne prikazuju, prazni delovi koji služe za odmor i prodavnice koje ne prate više nijednu franšizu. Ali to nije slučajno, jer Universal park nije muzej, već živa stvar. Čim nešto prestane da donosi pažnju, uklanja se. Nema nostalgije, samo strategija.
Na svakom koraku postoji struktura: ulaz, vođeni prolaz, foto-tačka, izlaz kroz prodavnicu. To važi za sve, počev od Transformers simulatora pa do vožnje inspirisane franšizom Fast & Furious. Bez izuzetka.
U zoni inspirisanoj filmovima iz 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, posebno onima iz Universalovog kataloga, može se naići na fragment „nečega što je nekada bilo“. E.T. Adventure je jedan od retkih primera koji su preživeli od otvaranja parka 1990. godine. Vožnja je spora, zastarela, ali i dalje postoji. Verovatno zato što studio zna da nostalgija ima svoju vrednost. Redovi za E.T. nisu dugi, ali ljudi i dalje ulaze, kao u relikviju.
U delu posvećenom Transformersima, sve je drugačije. Vizuelno zasićenje je do maksimuma. Zgrada je siva, tehno-industrijska, bez pravih ukrasa. Unutra, sve funkcioniše kao deo jedne velike mašine: svetla, buka, mirisi dima, sinhronizovane platforme. Nema ni sekunde pasivnosti. Posetioci su ubačeni u akciju, vođeni glasovima sa razglasa i koordinisani kao deo produkcije. Na izlazu je tu uvek obavezno prodavnica sa licenciranom robom.
Men in Black: Alien Attack kombinuje vožnju sa interaktivnim delom. Naime, posetioci pucaju iz laserskih pištolja na mete koje se pomeraju. Vožnja je brza, u zatvorenom prostoru i tehnički precizna. Zanimljivo je što se rezultat sabira po učesniku, pa je ceo doživljaj dizajniran kao takmičenje. Mehanika je jednostavna, ali takmičarski element uspešno prikriva ponavljanje.
Hollywood zone i New York zone su pre svega scenografija. Ulica sa ciglenim fasadama, telefonima iz 60-ih godina prethodnog veka i lažnim izlozima, služi kao pozadina za parade, snimanja promotivnog materijala i instagram fotografije. Nema pravih atrakcija, već samo scena za pravljenje selfija.
Ono što se ne vidi na promotivnim brošurama je to da park ima jasan ritam: gužva ujutru, zatišje oko podneva, novi talas od 14h. Sve se prati. Pojedine vožnje imaju “virtual queue” sistem, druge rade po principu “express pass”. Karta bez dodataka ne garantuje ništa osim ulaza. Vreme, fizička kondicija i tolerancija na redove odlučuju koliko ćeš zaista videti.
Hrana u parku je standardna: burgeri, pice, sladoledi, limunade u šarenim plastičnim čašama.
Kako stići od Beograda do parka Universal Studios Florida?
Putovanje iz Beograda do Universal Studios Florida nije jednostavno, ali je izvodljivo uz malo logistike i dovoljno vremena. Direktnih letova nema. Sve opcije podrazumevaju bar jedno presedanje, najčešće u nekoj evropskoj prestonici, a zatim u nekom od većih američkih gradova. Najčešće rute idu preko Frankfurta, Amsterdama, Ciriha ili Pariza, pa zatim dalje do istočne obale SAD-a, gde se preseda za Orlando.
Let traje između 16 i 20 sati, u zavisnosti od rute i aerodroma na kome se preseda. Cene karata variraju, ali najčešće se kreću između 600 i 800 dolara, u zavisnosti od sezone i termina rezervacije. Najbrže opcije nude kompanije Lufthansa, KLM, Air France i ponekad Air Serbia u kombinaciji sa partnerima.
Nakon dolaska na Orlando International Airport (MCO), preostaje još oko pola sata do samog parka. Do Universal Studios Florida stiže se taksijem, Uberom ili iznajmljenim vozilom. Aerodrom je dovoljno organizovan da je transfer brz, osim ako niste sleteli u vreme kada kreću nacionalni praznici, pa u park dolaze i iz svih krajeva Amerike.
Ako iz nekog razloga sletite u Tampa ili Majami, moraćete dodatno da planirate vožnju do Orlanda. Vozovi i autobusi funkcionišu, ali im treba više vremena, i nisu najbolja opcija ako dolazite umorni sa interkontinentalnog leta.
Treba imati na umu da je za ulazak u Sjedinjene Američke Države neophodna viza. Proces dobijanja američke vize zahteva planiranje unapred. Takođe, vredi imati putno zdravstveno osiguranje koje pokriva sve troškove eventualnog lečenja tokom boravka. To nije formalnost.
Ne treba zaboraviti da Universal Studios Florida nije prostor za opuštanje. To je mehanički precizna mašina koja funkcioniše na tačnost, protok ljudi i hiperprodukciju sadržaja. Ako tražiš tišinu, bolje je da ne ulaziš. Ako voliš strukturu, hiperorganizovan sistem i stimulaciju bez pauze, ovde je to dovedeno do savršenstva.
Nakon odlaska, ono što ostaje nije konkretna vožnja, nego način na koji si bio deo sistema koji te je stalno navodio gde da stojiš, šta da čekaš, kada da vrištiš. I koliko god da zvuči surovo, upravo ta preciznost čini da se ceo dan pamti kao nešto što nije bilo slučajno. Ništa u tom parku nije slučajno. Pa ni ti.