Kada je roman Zločin i kazna prvi put objavljen 1866. godine u nastavcima, čitaoci su bili nespremni. Roman nije nudio utehu, nije nudio izlaz. Nije čak nudio ni nadu. Nudio je samo jednu stvar: istinu. Ne onu književnu, literarnu, već onu gorku, krvavu, prljavu, istinu o tome koliko daleko čovek može da ide kad mu svet prestane da deluje kao nešto vredno obzira.
Radnja jeste o ubistvu, ali to je samo početak. Prava priča je o unutrašnjem raspadu. O čoveku koji želi da testira granice morala, samo da bi otkrio da granice ne postoje, jer su već bile srušene u njemu. Rodion Raskoljnikov nije psihopata. On je student, siromašan, gladan, ali sa glavom punom teorija i ideja o velikim ljudima koji imaju pravo da gaze preko drugih. Njegovo oružje nije sekira, već ideologija. A kad jednom zamahne, prestaje da bude čovek.
Dostojevski ne štedi ni likove ni čitaoca. Nema lepote. Nema sentimentalnosti. Ulice Petrograda smrde na znoj i siromaštvo, sobe su male, glave su pregrejane. Svi su na ivici. Porfirije Petrovič, Sonja Marmeladova, Dunjka, Svidrigajlov – niko od njih nije statista. Svako od njih je ogledalo u kom se Raskoljnikov sve manje prepoznaje.
Roman Zločin i kazna nije ni poziv na iskupljenje, ni moralna parabola. To je zapis iznutra, dokument raspadanja. Ispovest čoveka koji je mislio da zna ko je, a onda otkrio da ispod svih ideja, snova i teorija stoji praznina koja ne govori, ali grize.
Zločin i kazna – radnja romana
Rodion Raskoljnikov, bivši student prava, živi u iznajmljenoj sobici, gladan i bez dinara, ali s ambicijom koja prevazilazi njegovu realnost. Dok njegovo telo slabi, um mu se rasplamsava. Ubeđuje sebe da ima pravo da ubije: ako su neki ljudi veliki, ako su istorijski pokretači, onda pravila ne važe za njih. On odlučuje da bude jedan od njih. Meta: Aljona Ivanovna, lihvarka koja živi sama. Starica koja uzima zadnje stvari očajnicima za nekoliko kopejki. Parazit, kaže on. „Zlo koje treba ukloniti.“
Ubistvo izvodi brutalno. Ali dolazi sestra Lizaveta. Slučajno. Neplanirano. I ubija i nju. Tu ideja prestaje. Počinje raspad. Jer ono što je mislio da će ga osloboditi, počinje da ga izjeda.
Ne dolazi policija. Dolazi tišina. Znoj. Halucinacije. Osećaj da ga svi gledaju, da sve znaju. Istražitelj Porfirije mu prilazi kao čovek, ne kao sudija. Govori mu ono što Raskoljnikov ne može da podnese, a to je da nije ubio jer je jak, već jer je slab.
Pojavljuje se Sonja, siromašna, nežna, ali moralno postojanija od svih. Prostituisala se da bi prehranila porodicu, ali nije izgubila veru. Ona ne osuđuje. Ona vidi. I u njenom pogledu Raskoljnikov se ne pronalazi, jer se stidi. Njegova najveća kazna nije zatvor. To je pogled žene koja zna sve, a ipak ćuti. Zato, kada se predaje, on ne ide da iskupi krivicu. Ide da pokuša da postane čovek.
Kakav je Raskoljnikov?
Raskoljnikov nije hladnokrvni ubica. On je ranjeni idealista koji više veruje u apstraktno nego u ljude. Nije ubio zbog koristi. Nije ubio iz strasti. Ubio je jer je hteo da proveri, da li može. I nije mogao. Njegov pad nije trenutak kada podiže sekiru. Njegov pad je trenutak kad misli da svet duguje njemu, jer je „drugačiji“.
On se ne kaje jer je ubio, već jer nije bio u stanju da izdrži posledice. Pati ne zato što je izgubio slobodu, nego zato što je shvatio da nije ništa više od običnog čoveka. To je njegov poraz. Ne zakon. Ne zatvor. Nego istina da ni svi njegovi koncepti, teorije, književni idoli i ideološke konstrukcije nisu mogli da ga oslobode savesti. I to je dno.
Dostojevski – kratka biografija
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je 1821. godine u Moskvi, u porodici lekara. Rano je ostao bez majke. Otac mu je verovatno ubijen od strane sopstvenih kmetova. Već u dvadesetim postaje poznat po romanu Bedni ljudi, ali ga strast prema političkim idejama uvlači u krug Petraševaca, socijalističku grupu koju vlast brzo gasi. Osuđen je na smrt. Već stoji pred streljačkim vodom, kada stiže carski dekret da se kazna menja u robiju.
Četiri godine u Sibiru među ubicama, lopovima i ostacima carstva. Tu Dostojevski prestaje da bude liberal i postaje Dostojevski. On ne gubi veru, on je prvi put nalazi. Ne onu sentimentalnu, već sirovu: veru da čovek može pasti dublje nego što je mislio, ali i da ustane, ako preživi pogled u sopstvenu prazninu.
Kasnije piše bez predaha: Zli dusi, Braća Karamazovi, Idiot, Zapisi iz podzemlja – sve te priče nisu fikcija, već svedočanstva. Svaka knjiga je dokaz da je video dno. I da ga više ništa ne zanima osim istine. U Zločinu i kazni ne piše kao moralista. Piše kao čovek koji zna kako izgleda kada si ubeđen da si iznad zakona, sve dok te ne sruši tišina u sopstvenoj glavi.
Umro je 1881. godine, siromašan, ali obožavan. Na njegovoj sahrani bilo je više ljudi nego na sahrani cara.
Filmske i televizijske adaptacije romana Zločin i kazna
Od sovjetskog filma Leva Kulidžanova iz 1970. godine do raznih evropskih i američkih verzija, Zločin i kazna se uporno ekranizuje, iako redovno gubi ono najvažnije, a to je tišinu. Gledaoce se vodi kroz zločin, kroz ispitivanje, čak i kroz ljubavni element sa Sonjom, ali retko se stigne do jezgra: do osećaja da ste zaključani u umu koji se topi iznutra.
Najverniji adaptacijski ton zabeležen je upravo u ruskim produkcijama, jer poznaju atmosferu ulica koje smrde na siromaštvo i tišinu u kojoj savest viče. Zapad to retko uspeva da uhvati, jer pokušava da racionalizuje ono što Dostojevski nikada nije pravdao.
Zločin i kazna nije roman o grešniku koji traži oproštaj. U pitanju je roman o čoveku koji misli da mu ne treba oproštaj. I upravo zato je izgubljen. Dostojevski ne pita: „Zašto si ubio?“ On pita: „Kada si tačno prestao da budeš čovek?“ I dok čitaš, ako se makar jednom prepoznaš, kazna je već počela.