Često se može čuti za bahanalije i druge događaje koji su imali seksualnu konotaciju i u kojima su učestvovali oni, koji nije trebalo da učestvuju. Barem sa aspekta osobe normalnog psihološkog profila.
Međutim, postoje stari srpski običaji koji su bili deo tradicije i koji su za ono vreme bili „sasvim normalni“, a sa ove distance se definitvno ne mogu tako okarakterisati.
Iako je, na svu sreću, snohačenje običaj iskornjen, ne može se zaboraviti. O tom običaju pisao je i Bora Stanković u Nečistoj krvi. I to je najpoznatiji primer iz književnosti u kome se pominje snohačenje. Običaj koji se može, u najmanju ruku okarakterisati kao bizaran, ako ne i najbizarniji običaj koji je naš narod vekovima praktikovao.
Šta je snohačenje?
Mnogo je starih srpskih običaja koji današnjim ljudima izazivaju osećaj zgražavanja. Jedan od njih je, bez sumnje i snohačenje. Običaji su bili takvi kakvi su bili, svidelo se to nama ili ne. Ali da bi se bolje razumelo šta je snohačenje, mora se uzeti u obzir celokupna situacija u kući u kojoj je taj običaj primenjivan.
Generalno govoreći, najviše je taj običaj praktikovan u Vranjskom kraju, mada ni ostali delovi naše zemlje nisu bili pošteđeni. Ono što je današnjim ljudima najčudnije jeste da je snohačenje običaj koji je u to doba bio prihvaćen kao nešto sasvim normalno.
Najjednostavnije bi bilo reći da je snohačenje seksualno opštenje između snaje i svekra, odnosno glave kuće u koju je udata.
Snohačenje običaj
Treba imati na umu da se snohačenje nije praktikovalo u svakoj kući. Zapravo je bilo nepisano pravilo da se ovaj bizarni običaj praktikuje samo u nekoliko slučaja.
Naime, nije bilo nekada ništa neobično da se maloletni dečak ženi nekom starijom devojkom. Obično se to radilo da bi se očuvala loza, ali i da bi se rađanjem dece, obezbedila i nova radna snaga. Nije to nužno podrazumevalo bogataškog sina, već se obično dečak ženio i pre punoletstva najpre zbog želje za potomstvom i posredno, očuvanjem loze i osiguravanja nove radne snage. Sem toga, snohačenje se primenjivalo i u onim krajevima naše zemlje u kojima su muškarci često odlazili u pečalbu. I budući da su dugo odsustvovali iz doma, svekar ili glava te porodice bi preuzimao na sebe seksualne dužnosti koje su oni imali prema svojim suprugama.
Budući da je mladoženja bio dečak u većini slučajeva, svekar ili glava te kuće imao je obavezu da seksualno opšti sa snajom. U tom smislu je snohačenje običaj koji je primenjivan sve do trenutka dok dečak, odnosno mladoženja ne postane punoletan.
Da sve bude još tragičnije, taj običaj, za koji postoje indicije da je slovensko nasleđe, primenjivan je sve do druge polovine 19. veka. Potpuno je, pak snohačenje iskorenjeno tek u prvim decenijama prošloga veka. Tačnije, nakon što je Srbija oslobođena od turske vlasti 1878. godine, bizaran običaj je polako ali sigurno nestao sa istorijske scene. Zapravo je tada prestala da se primenjuje praksa ženidbe maloletnih dečaka starijim devojkama, budući da su u to doba doneti i određeni zakonski akti kojima je to regulisano. Smatra se da je snohačenje potpuno prestalo da se primenjuje u prvim decenijama prošloga veka.
Ostali aspekti snohačenja
Ma koliko to sada delovala bizarno, snohačenje je u doba kada je primenjivano bilo nešto sasvim normalno. Jednostavno, ljudi toga doba nisu razmišljali o tome koliko je to zapravo nenoramlno, jer su se rukovodili krajnje praktičnim razlozima. Koliko god to užasno zvučalo.
Samim tim što bi svekar, odnosno glava kuće sekstualno opštio sa maldom snajom, on bi na taj način osigurao potomstvo i nastavak loze, te kući obezbedio novu radnu snagu. I niko tu nije naročito razmišljao ni o naslednim bolestima, ni o budućim rodbinskim odnosima. Slobodno se može reći ni o čemu nisu razmišljali, osim da obezbede potomstvo. Surovo ili ne, ali tako je bilo.
Drugi aspekti ovog užasnog običaja odnosili su se i na obezbeđivanje nove radne snage. Samim tim što bi devojka, koja je udata u tu kuću, rađala decu svekru sve do muževljevog punoletstva, kuća bi se punila decom. Svi oni su bili potenacijalna nova rdna snaga za imanje konkretne proodice.
Umesto zaključka
I koliko god se možda trudili da pronađemo opravdanje za ovaj, u najmanju ruku bizaran, ako ne i najbizarniji srpski običaj, to jednostavno nije moguće. Nažalost, nije vršeno istraživanje koje bi se fokusiralo ne samo na to kako su ta deca videla porodične odnose, već ni da li je bilo nekih naslednih bolesti.
I da sve prethodno navedeno bude još tragičnije, snohačenje se u mnogim proodicama prenosilo sa kolena na koleno, generacijama.
