Svakako jedan od teških metala koji je poznat svima jeste živa, budući da se nalazi u toplomerima za merenje telesne temperature. U pitanju je metal, koji je prepoznatljiv po tome što se na sobnoj temperature nalazi u tečnom stanju.
Zbog jedinstvenih osobina, vekovima je živa korišćena u različitim oblastima. I ne samo u termometrima i barometrima, već je uvrštena i u mnoge industrijske procese i rudarenje. Ipak, iako na prvi pogled deluje fascinantno, živa je izuzetno toksična i može ozbiljno ugroziti zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Trovanje živom nije retka pojava, a posledice mogu biti dugotrajne i ozbiljne. Posebno su ugrožene osobe koje rade u industrijama gde je živa prisutna, kao i oni koji konzumiraju zagađenu hranu ili dolaze u kontakt sa isparenjima ovog metala. Iako su mnogi proizvodi koji sadrže živu danas zabranjeni ili je njihovo korišćenje strogo regulisano, rizik od izlaganja i dalje postoji.
Ono što se izdvaja kao jedan od najvećih problema sa živom jeste njena sposobnost da se akumulira u organizmu i izazove širok spektar zdravstvenih tegoba. Od neuroloških poremećaja i problema sa bubrezima do oštećenja kardiovaskularnog sistema, efekti trovanja živom mogu biti razarajući, naročito kod dece i trudnica.
Kako živa dospeva u organizam?
Na različite načine ljudi mogu biti izloženi živi. Najpre je mogu udahnuti, a zatim i udisati isparenja žive, s tim da takođe putem dodira sa kožom živa može dospeti u organizam, ali i konzumiranjem zagađene hrane i vode. Isparenja žive su posebno opasna, jer lako prolaze kroz pluća i brzo dospevaju u krvotok, gde mogu izazvati ozbiljne posledice po zdravlje.
Jedan od najčešćih izvora zagađenja živom je konzumacija ribe i morskih plodova koji su kontaminirani metil-živom, što je izuzetno toksičan oblik ovog metala. Velike ribe, poput tune, sabljarke i ajkule, akumuliraju značajne količine žive kroz lanac ishrane, pa njihova česta konzumacija može povećati rizik od trovanja.
Industrijski otpad, rudarenje i sagorevanje uglja takođe doprinose zagađenju životne sredine živom, koja potom dospeva u vodene tokove, zemljište i vazduh. Na taj način, čak i osobe koje nisu direktno u kontaktu sa ovim metalom mogu biti izložene njegovim štetnim efektima.
Kako živa utiče na ljudski organizam?
Treba imati na umu da je živa neurotoksin, što znači da najviše pogađa nervni sistem. Hronično izlaganje može dovesti do problema sa pamćenjem, koncentracijom i koordinacijom, dok akutno trovanje može izazvati drhtavicu, slabost mišića i mentalnu konfuziju.
Posebno su ugrožena deca, kod kojih može doći do ozbiljnih razvojnih poremećaja.
Osim što negativno utiče na mozak, živa može oštetiti bubrege, pluća i kardiovaskularni sistem.
Dugotrajna izloženost povezana je sa povećanim rizikom od visokog krvnog pritiska i srčanih oboljenja. Trudnice koje su izložene živi mogu preneti toksine na fetus, što može dovesti do urođenih mana i problema sa razvojem mozga kod novorođenčadi.
Trovanje živom – simptomi
Samim tim što simptomi trovanja živom mogu biti suptilni i razvijati se postepeno, pa mnogi ljudi nisu ni svesni da imaju problem dok ne dođe do ozbiljnih posledica. Zato je važno prepoznati rane znakove, poput hroničnog umora, promene raspoloženja, čestih glavobolja i trnjenja u udovima, kako bi se na vreme reagovalo.
Kako se zaštititi od trovanja živom?
Iako je živa prirodno prisutna u okolini, postoje načini da se smanji rizik od izlaganja i trovanja. Prvi korak je izbegavanje ribe koja sadrži visoke nivoe žive i umesto toga biranje manjih vrsta, poput lososa, sardine i pastrmke, koje su manje kontaminirane.
Osobe koje rade u industrijama gde postoji rizik od izlaganja živi treba da koriste odgovarajuću zaštitnu opremu i redovno proveravaju nivoe metala u organizmu. Pravilna higijena, izbegavanje kontaminiranih područja i pažljivo rukovanje proizvodima koji sadrže živu ključni su za smanjenje rizika.
Da li je živa iz tolomera opasna?
Sve do trenutka dok se toplomer ne razbije, živa iz toplomera nije opasna. Međutim, ukoliko ste imali prilike da vidite kako “leti” živa iz toplomera, onda je sasvim jasno da se radi o nezgodnoj situaciji.
Ukoliko dođe do razbijanja termometra ili sijalice sa živom, neophodno je pažljivo ukloniti prosutu tečnost bez dodirivanja rukama i izbegavati udisanje isparenja. Takođe, prostorija treba biti dobro provetrena, a čišćenje treba obaviti specijalnim metodama, jer obični usisivači mogu dodatno raspršiti čestice žive u vazduh.
Kada kažemo specijalne metode, pod tim najpre mislimo da je najbolje koristiti usisivač koji radi na vodu. Ukoliko to niste u mogućnosti da učinite, onda se savetuje dodatna pažnja prilikom čišćenja žive. Naime, potrebno je da dobro nakvasite krpu i da vrlo pažljivo njome prekrijete malo po malo žive, koja se raspršila. Nemojte očekivati da ćete to moći da učinite jednim potezom. Često se sitne čestice žive raspršuju dugo, pa je za čišćenje žive potrebno vremena.
Posebno vodite računa tom prilikom da ni u kom slučaju ne udišete isparenja, odnosno da ne približavate lice mestu na kome se raspršila živa iz toplomera. Krpu kojom čistite živu u tom slučaju, treba što je moguće pre baciti, a prostoriju dobro provetriti.
Za svaki slučaj, valjalo bi taj deo stana ili kuće adekvatno obezbediti, te ni u kom slučaju ne davati detetu da se igra u tom prostoru, sve dok niste potpuno sigurni da su apsolutno sve čestice žive bezbedno uklonjene.
Posledice zagađenja živom na globalnom nivou
Pored direktnog uticaja na zdravlje ljudi, živa ima i ozbiljne ekološke posledice. Industrijska emisija žive kontaminira reke, okeane i zemljište, što ugrožava biljni i životinjski svet. Ribe i morski organizmi akumuliraju živu u svojim telima, što se dalje prenosi na ljude koji ih konzumiraju.
Neke zemlje su preduzele mere za smanjenje upotrebe žive i njeno uklanjanje iz industrijskih procesa, ali problem i dalje postoji. Međunarodne inicijative, poput Minamatske konvencije o živi, imaju za cilj da smanje emisiju ovog toksičnog metala i zaštite ljude i životnu sredinu.
Podizanje svesti o opasnostima žive i uvođenje strožijih regulativa ključno je za smanjenje rizika od trovanja živom. Kako bismo zaštitili sebe i buduće generacije, neophodno je da pažljivo biramo proizvode koje koristimo, pazimo na ishranu i podržavamo ekološke inicijative koje se bore protiv zagađenja živom.
