Već mesecima, širom Srbije, studenti i građani okupljaju se i stoje u tišini – tačno 15 minuta. Ovaj simbolični čin postao je ritual koji se ponavlja iz dana u dan, ali da li se svi zaista pitaju zašto to radimo? Da li je tišina samo način da se oda počast ili u njoj leži nešto dublje, nešto što reči ne mogu da izraze?
Minut ćutanja kao forma sećanja prisutan je širom sveta, ali broj minuta uvek nosi specifično značenje. U ovom slučaju, 15 minuta simbolizuje 15 izgubljenih života u tragediji koja je potresle zemlju, kada su ljudi stradali usled pada nadstrešnice u Novom Sadu. To je više od gestikulacije – to je trenutak u kojem nacija diše zajedno, misli zajedno i deli tugu bez ijedne izgovorene reči.
Kako smo počeli da praktikujemo minut ćutanja kao počast preminulima?
Iako bi se moglo pomisliti da je minut ćutanja drevni običaj, dokumentovani početak ovog rituala nije stariji od jednog veka.
Smatra se da je ideju prvi predložio australijski novinar i političar Edvard Džordž Hani, odnosno Edward George Honey,1919. godine, kao način da se obeleži završetak Prvog svetskog rata. Predlog je stigao do britanskog kralja Džordža V, koji ga je i ozvaničio 11. novembra 1919. godine na prvoj godišnjici primirja. Tog dana, u 11 sati i 11 minuta, Britanci su prvi put stali u kolektivnoj tišini od dva minuta.
Psihološki i društveni efekti tišine
Zvukovi su sastavni deo svakodnevnog života. Buka gradova, razgovori, muzika i svi ostali akustični impulsi oblikuju naše okruženje. Kada nastupi potpuna tišina, ljudski mozak to registruje kao nešto neuobičajeno i značajno.
U tom smislu minut ćutanja ima moćan psihološki efekat. Kolektivna tišina stvara osećaj zajedništva, povezanosti i poštovanja. Čak i oni koji se možda ne identifikuju sa uzrokom ili osobama kojima se na taj način odaje počast, instinktivno osećaju težinu trenutka. Možda je upravo ta univerzalnost tišine ono što joj daje toliku moć, pa jednostavno taj trenutak ne zahteva reči, tumačenje ni objašnjenja.
Istraživanja u oblasti psihologije ukazuju na to da tišina može pojačati osećaj empatije i introspekcije. Kada stojimo mirno i ćutimo, fokusiramo se na sopstvene misli, sećanja i osećanja. U tim trenucima dolazi do pojačanog osećaja kolektivne svesti – ne samo da odajemo počast, već se i povezujemo sa onima oko nas.
Minut ćutanja i kultura tišine širom sveta
Različite civilizacije vekovima su koristile tišinu kao sredstvo odavanja počasti, ali i kao oblik duhovne prakse.
- U Japanu se svake godine 6. avgusta, u 8:15 ujutru, održava minut ćutanja u znak sećanja na žrtve atomskog napada na Hirošimu. Slično se dešava i 9. avgusta u Nagasakiju.
- Tokom Dana sećanja na Holokaust, u Izraelu se oglasi sirena, nakon čega cela zemlja staje – pešaci, automobili, poslovni ljudi. Nastupi trenutak potpune tišine i mirovanja.
Svakako da minut ćutanja nije samo običaj, već ritual koji nosi univerzalnu snagu. U svetu punom reči, gestova i simbolike, tišina ostaje jedno od najmoćnijih sredstava izražavanja. Ona ne traži ništa zauzvrat, a istovremeno nas povezuje sa prošlošću, sadašnjošću i zajednicom kojoj pripadamo. U trenutku kada svi stanemo i ćutimo, stvaramo prostor za sećanje, saosećanje i zajedničku ljudskost – nešto što nijedna reč ne može u potpunosti da prenese.
