Na osnovu sećanja iz boravka u nacističkim logorima, u kojima je tokom Drugog svetskog rata bio zarobljen, austrijski stručnjak, koji se bavio neurologijom i psihijatrijom, Viktor Frankl je u knjizi Zašto se niste ubili uputio čitaoce i u osnove logoterapije.

Osnovni naslov knjige je Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja, a ono što posebno upada u oči svakom čitaocu iz Srbije jeste da je na samom početku Viktor Frankl naveo citat srpskog nobelovca Ive Andrića, koji glasi:

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo, trebalo je živeti.

Ko je bio Viktor Frankl?

Rođen u gradu Beču i to u okrugu Leopoldštat 26. marta 1905. godine, Viktor Emil Frankl je ostao upamćen kao neurolog i psihijatar, te kao tvorac logoterapije. Budući da je bio jevrejskog porekla, to je on sa mnogim Jevrejima toga doba tokom Drugog svetskog rata završio u koncentracionim logorima, koji je nacisticka Nemačka formirala sa ciljem istrebljenja jevrejskog stanovništva.

Preminuo je u Beču 02. septembra 1997. godine, a izuzev knjige Zašto se niste ubili, koja predstavlja osnov logoterapije i potrage za smislom, na srpski jezik preveden su i sledeća njegova dela:

• Nečujan vapaj za smislom: Psihoterapija i humanizam
• Psihoterapija i egzistencijalizam: Smisao i duševno zdravlje
• Ubijanje duše, sa Brunom Betelhajmom
• Bog podsvesti: Psihoterapija i religija

Na osnovu iskustva koje je imao iz zarobljeništva u koncentracionim logorima nacističke Nemačke, Viktor Frankl je stvorio delo Man`s search for meaning, kako glasi originalan naziv dela, odnosno Čovekova potraga za smislom, kako glasi originalan naziv dela Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja.

Najpre je sa suprugom Tili Groser, takođe Jevrejkom bio poslat u koncentracioni logor Terezin, da bi kasnije bio poslati u Aušvic, a po potrebi, budući da je bio lekar, bio je slat i u druge nacističke logore.

U njima je proveo ukupno tri godine, nažalost nakon povratka u rodni Beč je dobio saznanja o tome da je njegova supruga tokom boravka u logoru ubijena.

Zašto se niste ubili?

Ono po čemu je ova knjiga posebna i specifična jeste da je nastala u roku od devet dana, o čemu i sam Viktor Frankl piše u uvodnom delu i to 1945. godine. Na ukupno 120 strana je ovaj čuveni neurolog i psihijatar jevrejskog porekla pokušao da predstavi na osnovu onoga što je doživeo u logoru kako izgleda potraga za smislom života.

Knjiga Zašto se niste ubili značajna je i po tome što je Viktor Frankl u njoj izneo osnove logoterapije, za čiji nastanak je i zaslužan.

U periodu nakon završetka rata pa sve do 1971. godine je bio na čelu Poliklinike za neurologiju u rodnom Beču, a kasnije je uradio doktorat iz filozofije, te na Bečkom univerzitetu bio profesor neurologije i psihijatrije, dok je predavanja držao na mnogim prestižnim univerzitetima širom sveta.

Godine 1992. je Institut Viktor Frankl osnovan u njegovom rodnom Beču.

Šta je logoterapija?

Najjednostavnije bi bilo reći da je logoterapija, koja se karakteriše kao svojevrsna humanistička nauka, potraga čoveka za smislom i lečenje njegove psihe na taj način.

I sam Viktor Frankl je u knjizi Zašto se niste ubili dao objašnjenje o tome da je pojam logoterapije izveden od grčke reči logos, koje znači smisao, te bi u tom smislu najjednostavnija definicija bila da je logoterapija potraga za smislom čovekovog življenja.

Zahvaljujući brojnim metodama i tehnikama logoterapija će pokušati da pojedincu pruži odgovor na ona pitanja koje se smatraju večnim, kao što su:

• Šta je smisao života pojedinca?
• Zašto su važni smisao stvaranja i smisao trpljenja?
• Na koji način čovek može da pronađe smisao svog postojanja?

Zašto se niste ubili knjiga

Ukoliko želite da pročitate celu knjigu Zašto se niste ubili, to možete učiniti na ovom linku.

Iako je Viktor Frankl u ovom delu izneo izuzetno zanimljive zaključke, u nastavku možete pročitati neke od najinteresantnijih citata iz njegovog maestralnog dela, koje je i danas aktuelno.

• Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu.
• I mi smo se hvatali i tračka nade, verujući do poslednjeg časa da ipak neće biti tako zlo.
• Svi smo mi, iz našeg transporta, živeli manje ili više u zabludi da ćemo biti pomilovani, da će se sve dobro završiti.

Znali smo da više ništa ne možemo da izgubimo sem svoje gole egzistencije.

• Prvi put u životu sam osetio istinitost onoga što su toliki mislioci izrekli kao poslednju mudrost svog života i što su toliki pesnici opevali: da je ljubav poslednje i najviše do čega se ljudska egzistencija može vinuti.
• Znao sam jedino to, što sam dobro naučio, da ljubav seže mnogo dalje od fizičkog života. Ljubav nalazi najdublji smisao u duhovnom biću, u unutrašnjosti ličnosti. Da li je osoba istinski prisutna ili ne, da li je ili nije više u životu – prestaje, donekle, da bude važno.
• I humor je bio oružje duše u borbi za samoodržanje. Dobro je poznato da se humorom bolje nego bilo čim drugim može ostvariti distanciranje i uzdizanje iznad svake situacije, makar i na kratko.
• Pokušaj humora i posmatranja sveta u humorističkom svetlu stvara veštinu koja se zove umetnost življenja.

Dakle, veličina čovekove patnje je nešto relativno iz čega sledi i obrnuto, da i najmanji povod može prouzrokovati najveće veselje.

• Duhovna sloboda, koja se čoveku ne može oduzeti, pruža mu do poslednjeg daha mogućnost da osmisli svoj život.
• Način na koji čovek prihvata svoju neumitnu sudbinu i sve patnje koje ona sobom donosi, način na koji nosi svoj krst, pruža mu mnoge mogućnosti, pa i u najtežim okolnostima i do njegovog poslednjeg daha, da svom životu da dublji smisao.
• Ustvari, potrebna je temeljna promena u načinu postavljanja pitanja o smislu života. Moramo naučiti i učiti očajnike, da zaista nije važno šta mi od života očekujemo, već je naprotiv važno šta život očekuje od nas!
• Živeti, na kraju krajeva, znači: biti odgovoran za davanje pravih odgovora na životna pitanja, za ispunjavanje zadataka koje život postavlja pred svakog pojedinca, za ispunjenje zahteva svakog trenutka.
• Nijedan čovek i nijedna sudbina se ne može uporediti sa drugim čovekom i drugom sudbinom.

…na svetu postoje samo dve vrste ljudi: ljudska i neljudska vrsta. Obe vrste su rasprostranjene, prodiru i uvlače se u svaku društvenu grupu. Nema grupe koja bi se sastojala samo od jednih ili samo od drugih ljudi, pa u tom smislu nema dakle čistih vrsta.

• …čovek koji je iznenada rasterećen psihološkog pritiska može da doživi oštećenje psihičkog i moralnog zdravlja.
• Čoveku za zdravlje nije potrebna homeostaza, već naprotiv stanje težnje i borbe za cilj koji je njega dostojan.
• Egzistencijalni vakuum ili, jednostavnije rečeno, besmislenost življenja, je široko rasprostranjena pojava dvadesetog veka.

Ne treba tražiti apstraktni smisao života. Svako u životu ima svoju specifičnu misiju, da ostvari konkretan zadatak. U tome niko ne može da ga zameni i njegov život ne može da se ponovi. Svako ima poseban zadatak i šansu da ga ostvari.

• Ljubav je jedini način da shvatimo drugo ljudsko biće u najskrivenijem jezgru njegove ličnosti. Niko ne može duboko razumeti suštinu druge osobe ako je ne voli.
• Svakog trenutka čovek mora da se odlučuje – na dobro ili na zlo – i to će biti spomenik njegove egzistencije.
• Ironija je u tome da strah prouzrokuje ono čega se čovek plaši. Sa druge strane, ironično je i to da preterana namera sprečava da se dogodi ono što se silno želi.