Nema toga ko nije došao u situaciju da priča sam sa sobom. Iako se to obično događa u trenucima nagomilanog stresa, ali i onda kada treba doneti neku značajnu odluku, ima i onih koji to čine kada su usamljeni. Generalno govoreći, u zavisnosti od toga koga budete upitali da li je normalno pričati sam sa sobom, zavisiće i odgovor.
Ako upitate pojedine stručnjake, reći će vam da je to sasvim u redu, sve dok je u granicama normale. Ako upitate ljude iz naroda, što bi se reklo, čućete nešto što vam se baš možda i neće dopasti. Naime, ako osoba priča sama sa sobom, nekada su ljudi često bili skloni da je proglase ludom, što je i te kako daleko od istine.
Jednostavno, ne postoji način za to kako prestati pričati sam sa sobom, jer svako od nas gotovo neprekidno vodi unutrašnji dijalog.
Šta kaže psihologija?
Iako su mnogi ljudi, da ne kažemo svi, bili u situaciji da pričaju sami sa sobom naglas, i danas je predmet polemike da li je normalno pričati sam sa sobom ili je to ipak znak nekog psihičkog oboljenja? Pa ipak, svakako treba razlikovati situaciju kaoja se smatra normalnom od one koja to nije.
Ako neko priča sam sa sobom u smislu da kaže sebi nešto tipa Možeš ti to ili Prvo ću uraditi ovo ili ono, to se može smatrati sasvim normalnim i uobičajenim ponašanjem. Dok sa druge strane, ako neka osoba priča sama sa sobom i pri tom gubi kontakt sa realnošću ili, pak čuje druge glasove, prilično je izvesno da joj je neophodna stručna pomoć.
Generalno rečeno, pričati sa samim sobom je sasvim uobičajena pojava, budući da svaki čovek, bez obzira u kojoj je životnoj dobi, vodi unutrašnje razgovore sa sobom. Onog trenutka kada to izgovara naglas, verovatno je opterećen ili prosto pod stresom. I to je sasvim u redu. Problem može da nastane u prethodno opisanim situacijama, odnosno kada neko u takvim situacijama izgubi kontakt sa realnošću ili ako čuje i neke druge glasove u svojoj glavi. Valjalo bi da, ako se to dešava, ipak zatraži pomoć stručnjaka.
Pričati sam sa sobom kao deo unutrašnjeg dijaloga
Svi smo svesni toga da zapravo u biti svako od nas vodi neki svoj unutrašnji dijalog, koji je praćen neprekidnim tokom misli, pitanja i razmišljanja.
U onom trenutku kada te misli izgovorimo, stvari postaju mnogo jasnije, pa je u tom smislu pričati sam sa sobom lekovito. Primera radi, kada treba bolje organizovati dan, nije zgoreg ni da naglas izgovorimo sebi šta ćemo prvo uraditi, a šta kasnije. Na taj način pomažemo sebi.
Ne treba zaboraviti ni to da deca često pričaju sama sa sobom glasno, dok su odrasli ipak u strahu od osude okoline, jer su mnogi ljudi skloni da pomisle da osoba ima psihičkih problema ako priča sama sa sobom. Još jednom pominjemo da to svakako nije istina, osim ako to ne podrazumeva i neke druge simptome.
Treba imati na umu i to da pričati sam sa sobom nije znak da je neko slab, već da jednostavno na takav način pomaže svom mozgu i sebi da se fokusira.
Psihološke koristi
Značajne benefite može imati osoba koja priča sama sa sobom, pokazuju rezultati istraživanja. Primarno se smatra da to može pomoći kod anksioznosti, budući da pričati sam sa sobom čini osobu da konkretnu situaciju sagleda mnogo šire i racionalnije, što bi trebalo i da umanji njene strahove.
Ako recimo izgovorimo naglas Možeš ti to ili Biće sve u redu, na taj način smo sebe ohrabrili da nešto uradimo bez straha. U tom smislu je definitivno pozitivan odgovor na pitanje da li je normalno pričati sam sa sobom.
Isto tako, pričanje sa svojim unutrašnjim bićem može nam pomoći i za bolje učenje, jer ako određene podatke izgovorimo naglas, prilično je izvesno da ćemo ih lakše upamtiti nego ako to učinimo u sebi.
Pričanje sa sobom kao potencijalni problem
Slobodno se može reći da je pričati sam sa sobom sasvim bezopasno i uobičajeno, iako postoje situacije kada može ukazivati na neki psihološki problem. U takvim situacijama je pomoć stručnjaka neophodna.
U slučaju da neko vodi glasne ili monologe ili dijaloge sa zamišljenim osobama, te tom prilikom nema kontakt sa realnošću ili ako možda u svojoj glavi čuje i neke druge glasove, osim svog, unutrašnjeg, prilično je izvesno da je toj osobi neophodna pomoć stručnjaka u najkraćem mogućem roku.
Izuzetno je važno utvrditi razliku između onoga što se smatra sasvim normalnim i uobičajenim unutrašnjim monologom i onoga što se može okarakterisati kao potencijalni mentalni ili psihički poremećaj. U tom smilsu ako neko priča sam sa sobom ne bi li doneo ispravniju odluku i sebe ohrabrio, nema razloga za brigu. Ali ako neko u svom umu čuje i glasove drugih, ulazi u raspravu sa njima i pri tom nije svestan stvarnosti, važno je blagovremeno reagovati i zatražiti pomoć stručnjaka.
Kadkakozasto.com / B.A. / “Clevelandclinic” / “Medicalnewstoday”
