Danas je sve više onih koji se pitaju da li je njihova nepažnja, zaboravnost ili impulsivnost nešto prolazn, ili možda znak za ADHD. Ovaj poremećaj pažnje i hiperaktivnosti dugo je bio pogrešno shvatan i često zanemarivan, naročito kod odraslih.
U doba kada se o mentalnom zdravlju otvorenije govori, raste i interesovanje za ADHD. Ljudi žele da znaju kako izgleda u svakodnevici, kako da ga prepoznaju kod sebe ili svoje dece, i koje korake mogu preduzeti.
Zato je važno da se o ADHD-u piše jasno i korisno, bez predrasuda, ali i bez preuveličavanja.+
Šta znači imati ADHD?
Skraćenica ADHD dolazi iz engleskog i označava poremećaj pažnje sa ili bez hiperaktivnosti. U suštini, to je stanje koje utiče na to kako osoba obrađuje informacije, održava pažnju i reaguje na spoljašnje podsticaje. Najčešće se dijagnostikuje kod dece, ali je sve jasnije da mnogi odrasli žive sa njim, a da to i ne znaju.
Postoje tri glavna oblika ADHD-a: kada preovladava nepažnja, kada dominira hiperaktivnost i impulsivnost, i kada su oba oblika izražena. To znači da svaka osoba sa ADHD-om može imati drugačiji skup simptoma.
Uzroci nisu potpuno poznati, ali se zna da genetika ima jak uticaj. ADHD nije rezultat lošeg vaspitanja, niti je osoba s tim poremećajem lenja. Naprotiv, često ulažu ogromne napore da funkcionišu u okviru „pravila“ koje većina uzima zdravo za gotovo.
Ono što može da zakomplikuje prepoznavanje jeste činjenica da se ADHD ne ispoljava isto kod svakoga. Neko može biti povučen i rasejan, neko drugi glasan i nemiran, a oboje mogu imati isti osnovni problem.
Simptomi ADHD-a
Simptomi ADHD-a se razlikuju u zavisnosti od uzrasta i individualnih osobina. Kod dece to može biti teškoća da sede mirno, da slušaju uputstva do kraja ili da sačekaju red. Učitelji i roditelji su često prvi koji primete da nešto „ne štima“.
Kod odraslih su znaci suptilniji, ali jednako ometajući. Stalno kašnjenje, gubljenje ključeva, preplavljenost svakodnevnim zadacima, nemir u glavi i slično, sve su to mogući pokazatelji. Mnogi misle da su samo loše organizovani, dok zapravo imaju neurobiološki razlog za te teškoće.
Neki od uobičajenih simptoma:
- Brzo gubljenje pažnje tokom zadataka
- Učestalo zaboravljanje dogovora, stvari ili rokova
- Teškoće u planiranju i organizaciji
- Donošenje odluka „na prvu loptu“
- Neprestano „šaltanje“ između obaveza bez završavanja
- Teškoće sa kontrolom impulsa i emocija
Za dijagnozu je važno da simptomi nisu povremeni, već da se javljaju dugo i u više aspekata života, kao što je recio kod kuće, na poslu, u društvu.
Može li se „lečiti“ ADHD?
ADHD nije nešto što se „leči“ kao prehlada – jer nije bolest u klasičnom smislu. Radi se o stanju koje ostaje kroz život, ali to ne znači da osoba ne može naučiti kako da ga drži pod kontrolom i živi punim kapacitetom.
Tretmani se prilagođavaju pojedincu. Nekima pomaže psihoterapija, drugima strukturisana podrška, a u nekim slučajevima i lekovi. Najvažnije je da pristup bude sveobuhvatan i dosledan.
Kod dece, ključna je saradnja sa školom i roditeljima, ne samo zbog ocena, već i zbog samopouzdanja. Kod odraslih, psihološka pomoć i razvoj strategija za organizaciju vremena i upravljanje stresom daju konkretne rezultate.
Postoje i lekovi koji mogu pomoći da se smanji impulsivnost i poveća koncentracija, ali oni nisu čarobno rešenje. Koriste se uz nadzor lekara i kao deo šireg plana.
Najvažnije od svega: ADHD nije znak slabosti. Uz razumevanje, pravu pomoć i upornost, ljudi sa ADHD-om mogu da funkcionišu sjajno, samo na svoj, malo drugačiji način.