Giros, slatkiši, grčka salata i uzo ili mastika, mnogima su prva asocijacija na zemlju u kojoj mnogi turisti iz Srbije letuju. Ono što je za Srbe rakija, za Grke je uzo. Mada se i cipuro tu pominje, ali i mastika, kao nacionalna pića Grčke.
Specifičan ukus anisa je ono što izdvaja uzo. Istini za volju i cipuro se može pripremati uz dodatak anisa ili bez njega.
Širom Grčke postoje i uzerije, odnosno ouzerie, što su specifični barovi u kojima se najpre služi ouzo, uz nezaobilazno grčko meze.
Šta je uzo?
Još polovinom 19. veka je počela proizvodnja ovog alkoholnoh pića specifičnog ukusa. Vrhunac je proizvodnja ouza dostigla 20-ih godina prošlog veka.
Ostrvo Lezbos smatra se najpoznatijim po proizvodnji uza, a odmah za njim i ostrvo Hios, ali i severni deo Grčke.
Odgovor na pitanje od čega se pravi uzo mnoge iznenadi, budući da se ouzo priprema od kombinacije grožđa, koje ostane tokom proizvodnje vina i aromatičnih biljaka. Najpe anisa, a ponegde i komorača, ali i korijandera i drugih aromatičnih biljaka, što sve zavisi od rkaja do kraja zemlje.
Budući da je u pitanju proizvid sa zaštićenim geografskim poreklom, to se ouzo jedino može proizvoditi u Grčkoj. U tom smislu se u skladu sa Uredbom Evropske unije broj 1576/89, koja je doneta 1989. godine termin ouzo može koristiti isključivo za ono alkoholno piće koje se prema tradicionalnoj recepturi proizvodi samo na tlu Grčke.
Pomenutom uredbom je definisano i koji sve tačno uslovi tom prilikom moraju biti ispunjeni. Pored toga što destilat mora imati alkohol jačine između 55 i 80 volumnih procenata, kako navodi „Mikropragmata.lifo.gr“, takođe destilati moraju da budu dobijeni procesom koji se odvija u namenskim posudama od bakra. Sem toga je definisano da te posude moraju biti kapaciteta do hiljadu litara, dok čitava aparatura mora podrazumevati i diskontinualni rad.
Međutim, to nisu sve obaveze koje konkretna uredba podrazumeva. Dakle, da bi neko alkoholno piće od anisa moglo da bude nazvano ouzo, Grčka nije jedino što ga se tiče. Čak i ako se takvo piće proizvodi u Grčkoj, ono mora podrazumevatu mešanje alkoholnih derivata grožđa i semena anisa, s tim što mogu uključivati i mešanje sa komoračem i mastikom. Međutim, to ne može biti bilo koja mastika, nego samo ona koja primarno potiče sa Hiosa.
Sem toga, alkohol koji nastaje destilacijom mora činiti minimum 20 procenata alkoholne jačine ovog pića.
Mastika ili uzo?
Iako se neretko postavlja pitanje mastika ili uzo, istina je da se radi o alkoholnim pićima potpuno drugačijeg ukusa.
Nekako slično ljudima koji se tokom božićnih i novogodišnjih praznika u Grčkoj dele na one koji vole melomakarona i gurabijedes, tako i kada su u pitanju mastika ili uzo postoji prava pravcata podela između ljubitelja.
I obično onaj ko uživa u ukusu uza, ne voli ukus koji ima mastika i obrnuto.
Kako se pije uzo?
Turisti koji baš i ne znaju kako se pije uzo preferiraju da to bude uz dodatak hladne vode. Grci, međutim, poštuju potpuno drugačija pravila.
Na Lezbosu, konkretno, koji se smatra najznačajnijim prooizvođačem ovog alkoholnog pića, ouzo se služi u namenskim čašama obično i uz dodatak malo vode sobne temperature. Nikako hladne, jer se smatra da će to uticati negativno na specifičan ukus koji ovo grčko nacionalno piće ima.
Ouzo 12
Sasvim sigurno, uz ouzo Tirnavou je najpoznatiji u svetu Ouzo 12, destilarije Kalojanis. U pitanju je destilerija grčke porodice koja je počela sa radom u Konstantinopolju, sada već daleke 1880. godine.
Kasnije, usled istorijskih prilika i nakon turksog genocida nad Grcima i Jermenima u Maloj Aziji, destilerija pomenute porodice nastavlja sa radom u Solunu počev od 1925. godine.
Kako je naglašeno na zvaničnom sajtu, Ouzo 12 je od početka do danas uspeo da zadrži potpuno istovetan ukus, što je još jedan razlog za svetslu popularnost tog grčkog pića.
