Detinjstvo mnogih od nas nisu obeležile igrice na mobilnim telefonima, nego igra sa drugarima napolju. Dečaci i devojčice pre samo nekoliko decenija u Srbiji su se dovijali kako da se zabave dok su napolju. Igrale su se trule kobile, klikeri, između dve vatre, šugice, žmurke i mnoge druge vrlo zanimljive igre, koje su deci danas gotovo nepoznate.
Posebno atraktivni su bili klikeri, prosto zato što su zahtevali i umeće i razvijanje pregovaračkih sposobnosti. Možda to nekome danas zvuči čudno, ali obično su dečaci igrali klikere i prethodno su dogovarali pravila igre.
U tom smislu odgovor na pitanje kako se igraju klikeri ne može biti tako jednostavan, uzevši u obzir da je ne samo svaki grad, nego i svaki kraj u okviru konkretnog grada u Srbiji imao svoja pravila.
Klikeri staklenci, klikeri porcelanci, džombe, ali i čuveni porcelanci i mnogi drugi, obeležje su jednog perioda života mnogih od nas.
Šta su klikeri?
Svojevrsna igračka, koja je u obliku sfere izrađena u različitim oblicima, najpre od stakla, ali i gline i porcelana su klikeri. U većini slučajeva njihova veličina, odnosno prečnik je nešto veći od 1 centimetra, mada ona može da varira.
Zanimljivo je pomenuti da iako su klikeri kao igra postali aktuelni početkom prošloga veka u našoj zemlji, istina je da su oni korišćeni davno u istoriji. Tačnije, još u civilizaciji ljudi koji su živeli u dolini reke Ind pronađeni su artefakti koji ukazuju na to da su i drevni narodi i te kako dobro znali za postojanje klikera. Takođe postoje indicije da su ih zaista koristili za zabavu.
Klikeri igra pravila
Ono što je bilo najbitnije da bi se ispoštovala pravila jeste teren. U zavisnosti od toga u kom kraju su se igrali klikeri zavisilo je i gde se nalazi teren, a bilo je potrebno da to bude komad zemlje na kome nema trave ili ima malo trave.
Posebno je interesantno pomenuti da se vrlo vodilo računa o tome koje društvo igra na kom terenu. Obično su oni stariji i iskusniji klikeraši igrali na centralnim terenima, da tako kažemo, dok su se mališani i oni koji nisu ranije igrali klikere kalili na nešto lošijim terenima.
Osnovno pravilo je bilo da postoji rupa, koja se u različitim krajevima nazivala drugačije. Najčešće je bio zastupljen naziv roša, a roša se jednostavno formirala nabijanjem pete u prethodno malo nakvašenu zemlju, s tim što je naravno bilo i onih klikeraša koji su je dubili raznim alatkama koje pronađu u prirodi.
Kako se igra igra klikeri?
Opet i ovde nije moguće dati precizne informacije o tome kako se igraju klikeri, prosto zato što je svako društvo imalo pravo da definiše takva pravila. U osnovi najbitnije je bilo ubaciti kliker u rupu, a prethodno je dogovarano u šta se igraju klikeri.
Upravo tu su na scenu stupale pregovaračke sposobnosti svih klikeraša, zato što su dogovarali da li se igra u klikere ili možda u stripove ili nešto drugo. U retkim slučajevima su se klikeri igrali tek radi igre, jer je draž bila baš u tome da se nešto osvoji.
Prvi potez je podrazumevao da se sa tačno određenog mesta bacaju klikeri i to tako da dođu što bliže rupi. Ukoliko bi odmah kliker upao u rupu, taj bi dečak mogao da bude pobednik.
Obično je bilo dozvoljeno dva poteza za ubacivanje u rupu, a posebna čar je bila u tome i kako se igraju klikeri, te kako se drži ruka tom prilikom. Vrlo često se događalo da zbog položaja ruke dečaci danima muku muče sa ranama, prosto zato što je bilo važno zauzeti odgovarajući položaj da bi se udario drugi kliker.
Sve što je prethodno opisano samo je osnov ove igre, a svako društvo je dakle imalo pravo da definiše kako će se klikeri igrati, odnosno na osnovu čega će biti odlučeno da li neko osvaja kliker ili ne, to jest da li je pobednik ili ne.
Nije tajna ni da su mnogi dečaci u ono vreme danima, pa i mesecima vežbali kako se igraju klikeri, krali umeće od starijih, posmatrajući kako oni igraju klikere, ne bi li bili pobednici i samim tim najbolji klikeraši u kraju.