Jedan od najlepših hrišćanskih praznika je po mnogima Božić. Običaji koji ga krase su mnogima ka srcu i rado ih praktikuju. Jedan od običaja je i paljenje badnjaka. Simbolika badnjaka je za nas Srbe neprocenjiva. Da li ste se ikada zapitali zašto smo počeli da palimo badnjak?

Znamo da u vidu badnjaka puštamo Isusa u svoj dom i svim članovima domaćinstva donosimo zdravlje, u izobilju plodove zemaljsku i duhovnu radost, osiguranu nevinom Hristovom krvlju prolivenom na Golgoti.

Stari Sloveni i paljenje badnjaka

Smatra se da su Srbi običaj paljenja badnjaka nasledili iz svoje predhrišćanske vere. Naime, stari Sloveni su verovali da je postojalo drveće koje je bilo stanište nekog duha ili božanstva, a pojedino je i samo po sebi moglo biti božanstvo.

Naši preci su smatrali badnjak kao utelovljenje duha rastinja. Prinosili su žrtve i upućivali molitve radi plodnosti polja, zdravlja i sreće porodice. Vatra koja nastaje njegovim paljenjem je simbolizovala svetlost sunca i ovim činom bi se obezbeđivala sunčeva snaga u narednoj godini.

Interesantno je da se badnjak smatrao i božanstvom koje umire spaljivanjem, pa potom uskrsava. Inače, hrast je u staroslovenskoj mitologiji bilo najcenjenije drvo i povezano je sa vrhovnim bogom Perunom.

Priča o rođenju Hristovom i badnjaku

Srpska pravoslavna crkva ovaj običaj vezuje za Spasiteljevo rođenje, a ne za pagansku tradiciju. Pogledajte gde se u toj priči nalazi badnjak.

Po predanju, Isus Hristos se rodio u pećini u blizini grada Vitlejema. Njegova majka, Bogorodica Marija, i njen suprug Josif su se zatekli u pomenutom gradu jer se vršio popis stanovništva, a oboje su bili iz istog. Inače, živeli su u Nazaretu.

Tačno u ponoć Marija je rodila sina, a pećinu u kojoj je porodilja bila obasjala je nesvakidašnja svetlost. Pastiri, koji su bili u okolini, su prvi čuli vest da se Spasitelj rodio. Njima je srećnu vest, dok su čuvali stada uz zapaljenu vatru, preneo anđeo koji se pojavio na nebu. Rekao im je: „Ne bojte se, jer vam javljam veliku radost koja će biti svom narodu. Danas se u Davidovom gradu rodio Spas – koji je Hristos Gospod. I eto vam znaka: Naćićete dete povijeno gde leži u jaslima.“

Pastiri požuriše da vide i da se poklone Spasitelju. Tada su ugledali na nebu veliku i sjajnu zvezdu čija je svetlost obasjavala tamnu noć. Nije samo to bilo čudno u vezi nje, već se i kretala.

Kada su pastiri našli Spasitelja, nasekli su drva u obližnjoj šumi i uneli ih u pećinu ne bi li zapalili vatru da ugreju Isusa i Bogorodicu Mariju. Upravo zbog ovog čina se loži badnjak u srpskim domovima i tako održava sećanje na noć kada se rodio Isus Hristos.

Priča o Isusovom rođenju dalje kaže da je neobična zvezda navela tri mudraca sa Istoka na pomisao da se možda rodio neki veliki car, pa su pohitali put neobične zvezde, ne bi li mu se poklonili i darovali ga.

Tada je u gradu Hristovog rođenja vladao okrutni judejski kralj Irod (a rimski car je bio oholi Oktavijan Avgust), koji je zamolio mudrace dok su prolazili kroz Vitlejem da ga obaveste kada nađu Isusa. Međutim, mudraci su na to zaboravili, pa se Irod uplašio da se možda nije rodio judejski car.

Zbog tog straha naredio je da se sva muška deca, do dve godine, u gradu i okolini pobiju. Pretpostavlja se da je zbog vladarove naredbe tada stradalo oko četrnaest hiljada dece. Međutim, Isus je bio spašen, jer se Josif po anđelovom naređenju sklonio sa Marijom i detetom u Misir.

Još jedna hrišćanska teorija zbog čega palimo badnjak

Badnjak može da simbolizuje i krst na kome je Spasitelj razapet. U jednoj molitvi prilikom blagosiljanja badnjaka pominje se prethodno navedeni simbol. Naime, kada su pastiri po uputu anđela došli da se poklone tek rođenom Isusu Hristu, naložili su drva da bi ga ogrejali i tim činom su najavili spasenje za ljudski rod, koje je omogućeno Hristovim raspećem. Toplota vatre koja nastaje pri paljenju badnjaka je ustvari simbol spasenja ljudskog roda.

Ne palimo samo mi vatru na Badnji dan

Iako, uglavnom mislimo da je paljenje vatre tokom Badnjeg dana jedinstveni srpski običaj, to nije tačno.

Naime, Britanci imaju veoma sličan božićni običaj od davnina – Jul log ( u originalu: Yule log). Tokom istog oni pale vatru, a smatraju da sreća dolazi hvatanjem plamena svake oblice. Ovaj običaj je verovatno preuzet iz paganskog germanskog verovanja.

U Francuskoj badnje drvo je imalo više naziva: šalandal (u originalu: chalendal), kalinjau (u originalu: calignaou), trefoar (u originalu: trefoire) i trefue (u originalu: trefouet). U Provansi to drvo je bilo voćka. Posečeno drvo bi u dom unosila cela porodica pevajući molitve ( za blagostanje doma, plodnost žena, domaćih životinja i zemlje). Pre nego što bi se drvo ubacilo u vatru, najmlađi član porodice bi ga posuo vinom.

Badnje drvo nije zaobišlo ni običaje na Apeninskom poluostrvu. Naime, u Toskani, Božić nosi naziv Festa di Ćepo (u originalu: Festa di Ceppo) što u bukvalnom prevodu znači „svetkovina debla“. U mestu Val di Kjana i njegovoj okolini deca stavljaju povez preko očiju i mašicama lupalaju po zapaljenom deblu.

U nekim delovima centralne Nemačke pre polaska na spavanje, tokom Badnje noći, naložila bi se vatra tzv. Hristovim deblom ( u originalu: Christklotz) koje bi gorelo čitavu noć.

Badnjak imaju i Hrvati. Kod njih su to duge grane od cera ili lieske koje se na Badnje jutro stavljaju iznad ulaznih vrata ili na krov. Naziv badnjak se koristi i za tri oblice koje se unose na Badnje veče u kuću i njima se loži vatra u šporetu ili kaminu.

Paljenje drveta tokom Badnjeg dana nije strano ni Bugarima. Drvo može biti hrast, brest ili kruška. Pre nego što bi se sa deblom naložila vatra, ono bi se probušilo i u njega bi se sipalo ulje, tamjan i vino. Potom se deblo začepi i povije belim lanenim platnom. Tek tada je spremno za ognjište.

Ni braća Grci nisu izuzatak što se badnjaka tiče (bar oni u planinskim severnim delovima zemlje). Braća pravoslavci na Badnje veče lože krupnu kladu koja u ognjištu tinja do Bogojavljenja. Ovo se upražnjava radi zaštite od zlih demona – kalikancara ( u originalu: kalllikántzaroi). Veruje se da isti izlaze iz svojih jazbina, ne bi li napadali ljude i nanosili im štetu u periodu između Božića i Bogojavljenja. Vatra i dim bi ih sprečili da u kuću uđu kroz odžak.

Čak i albanski hrišćani spaljuju badnjak. Kod njih se zove buzm. Običaj nalaže da, kada se drvo donese u dvorište, jedan član porodice izađe ispred i ostale obaveštava da buzm ulazi u kuću i da im donosi sve što požele. Pre nego što drvo završi u ognjištu, na njega bi se stavljala hrana (od svega po malo, čega ima u kući).

Kako je paljenje badnjaka postalo opštenarodni praznik kod nas?

Po predanju, paljenje badnjaka je u početku bilo vezano za ognjište domaćinstva. Ognjište je bilo mesto koje su nastanjivale duše predaka i koje su smatrane zaštitnicima porodične sreće i blagostanja.

Interesanto je, da se u prošlosti vatra koja bi nastala prilikom paljenja badnjaka, nije nipošto nikom davala. Razlog leži u tome što su tokom Badnjeg dana i noći duše predaka veoma pokretne, pa ako bi se nekom dala vatra sa ognjišta, postojala je mogućnost da zajedno sa vatrom taj neko ponese i duše predaka. Inače, Badnja večera je gozba priređena u čast duša predaka koji su takođe tada prisutni.

Prvi put je paljenje badnjaka bio javni čin u Kraljevini Srbiji. Počeo je u vojnim kasarnama, ne bi li vojnici koji su bili u njima mogli doživeti prazničnu atmosferu daleko od svojih domova.

Tokom postojanja Kraljevine Jugoslavije gore navedeni običaj se nastavlja u kasarnama, a čak postoje i pravila tokom ove ceremonije. U delu Javna proslava Božića Vesne Vučinić Nešković, izdanom 2009. godine, stoji sledeće:

Na Badnji dan, pod komandom posebno odabranog oficira, predstavnici svih vojnih jedinica garnizona formirali bi svečanu povorku na konjima, praćenu muzikom. Članovi različitih udruženja i drugi civili pridružili bi se povorci dok se kretala prema najbližoj šumi. Sekli su unapred određeni broj badnjaka, i to za Kraljev dvor, za oficirski dom, za najstarijeg komandanta u garnizonu, za komandu mesta i za svaku zasebnu trupnu komandu. Badnjak su donosili u krug kasarne, gde ih je komandant garnizona nalagao uz prigodan govor.

Brojne državne institucije će iz godine u godinu prihvatiti običaj paljenja badnjaka iz vojnih kasarni, a potom će isto uraditi i privatne firme, organizacije i klubovi. Tako je paljenje badnjaka postalo opštenarodni praznik.

Vesna Vučinić Nešković piše da je tokom tridesetih godina dvadesetog veka paljenje badnjaka postalo i dvorski obred. Izvodili su ga predstavnici vojske u prostoriji kraljevskog dvora sa ognjištem, uz prisustvo kraljevske porodice kao domaćina.

Paljenje badnjaka je u nekim delovima Kraljevine Jugoslavije (pre svega u Vojvodini i Crnoj Gori) počelo da se izvodi na gradskom trgu ili raskršću. Ovaj čin je vršen uz sveštenika, vojsku i građane. Međutim, zbog izbijanja Drugog svetskog rata i pojave komunizma na našim prostorima, ova tradicija će se prekinuti.

Vratiće se tek sredinom osamdesetih godina prošlog veka i to prvo u porodične domove, a potom i na javna mesta. Danas, paljene banjaka kod hrama Svetog Save je za mnoge Beograđane od posebnog značaja.

Ovde treba napomenuti da običaj paljenja badnjaka nikada nije zamro u domovima srpskih porodica širom SAD, koje su se tamo nastanile pre i posle Drugog svetskog rata.

Nadamo se, da će svi oni koji nisu palili badnjak ili isti običaj uzimalii zdravo za gotovo, od sada to činiti sa više poštovanja, znajući koliko je stara ova tradicija i kako je uprkos svemu opstala kod nas.