Približava nam se čarobna noć, pa shodno tome ovaj tekst je posvećen najpopularnijem Deki ovog perioda. Saznajte njegove korene i kako je postao onakav kakvog ga mi danas poznajemo, ali i kako je došao u srpske domove. Uživajte u priči o Deda Mrazu.

Deda Mraz – Hrišćanski uzor

Lik današnjeg Deda Mraza nastao je po uzoru na Svetog Nikolu koji nam je poznat kao zaštitnik mornara, dece, studenata, trgovaca i strelaca. Drevni zapisi kažu da je ostao upamćen po svojoj velokodušnosti u poklanjanju novca onima kojima je bio potreban.

Nikola je bio episkop Mire u Likiji i trudio se da „osluškuje“ kome je neophodna pomoć. Naime, Sveti Nikola je rođen u veoma bogatoj porodici tog doba, ali svoje nasledstvo nije trošio na sebe, već na one kojima je bilo potrebno. Da nesrećne ljude ne bi posramio svojim darivanjem, episkop Nikola je isti ubacivao u kuće siromaha preko odžaka ili ga ostavljao u cipelama pored vrata.

Nije pomagao samo malu decu, već i stariju. Ostala nam je zapisana priča da je jedan čovek zahvaljujući baš episkopu mogao da uda svoje tri ćerke, zato što mu je on ostavio miraz za njih. Ovde treba napomenuti da devojke koje bi ostale neudate u to vreme, često bi završile kao robinje, a neke bi potom postale i prostitutke.

Nordijski uzor

Ako ste mislili da je samo pomenuti Svetac imao uticaj na stvaranje lika i dela Deda Mraza onda ste se grdno prevarili, jer je i nordijski bog Odin poslužio kao uzor. Pomenuti bog je takođe imao dugu belu bradu, ali to mu nije jedina sličnost sa omiljenim Dekom većine dece.

Verovalo se, da tokom pojedinih praznika, Odin predvodi grupu lovaca kroz nebo dok jaše na osmonogom konju Sleipniru u potrazi za svojim plenom. Taj čudni konj je, po verovanju, mogao da u kratkom vremenskom roku pređe ogromne razdaljine, baš kao što to čine i Deda Mrazovi irvasi.

Da stvar bude još sličnija sa Dekom sa Severnog pola, kazuje nam i priča da su nordijska deca često ostavljala svoje čizme napunjene šargarepama, slamom ili šećerom ne bi li Sleipnir mogao da se odmori i okrepi. Potom će dečiju dobrotu nagraditi sam Odin tako što će ispražnjene čizme napuniti slatkišima ili manjim poklonima.

Posle pokrštavanja germanskih naroda ovaj običaj se u Holandiji, Belgiji i Nemačkoj održao, ali se pripisivao Svetom Nikoli. Upravo je sa tih prostora ovaj običaj našao put ka Novom Amsterdamu ili današnjem Njujorku. Naime, dok je grad bio još kolonija Holandije, u XVII veku, bilo je popularno da se kači čarapa na kamin ne bi li u iste poklone ostavio Sveti Nikola.

Sveti Nikola i Krampus

U centralnim i istočnim alpskim zemljama Sveti Nikola je često prikazivan u društvu Krampusa. On je sušta suprotnost ljubaznom i velokodušnom Svecu. Krampus je đavo sa rogovima, pokidanim okovima na nogama i dugim crvenim jezikom.

Naime, dok je Nikola dobroj deci ostavljao poklone, Krampus je bezobraznu kažnjavao. Prenosile su se priče s kolena na koleno da je decu tukao ili bi ih nosio sa sobom u svoj svet tame.

Krampus i dalje „živi“ u nekim alpskim mestima. Naime, u prve dve nedelje decembra mladići sa ovog područja se oblače u kostime sa likom Krampusa i plaše decu po ulicama.

Međutim, uopšteno gledano, Krampus je izbačen iz sadašnjeg veorovanja, pre svega da bi celokupne praznike u mesecu decembru odlikovao pozitivan praznički duh.

Crni Petar

U Holandiji sveti Nikola nije prikazan kao veseo Svetac koji ume da oprosti. Naprotiv, veoma je ozbiljan i uz sebe uvek ima listu dobre i loše dece. Dobru decu uvek nagradi poklonima, dok lošu kažnjava njegov pomoćnik Crni Petar.

Crni Petar takođe pomaže Deda Mrazu da kroz dimnjak ubaci poklone, pa je verovatno zato poslužio kao uzor za vilenjake ili verne pomoćnike Deke sa belom bradom.

Termin i lik koji danas poznajemo po prvi put u istoriji

Poznati književnik, istoričar i diplomata Vašington Irving je Sinterklasa ( Sveti Nikola na holandskom) u Istoriji Njujorka (iz 1809. godine) preimenovao u Santa Klaus, odnosno Deda Mraz. Tada darodavac poklona nije „izgubio“ samo svoje ime, već i svoju episkopsku odeću. Naime, Vašington ga je prikazao više kao veselog holandskog trgovca sa lulom koji leti kroz vazduh i deli poklone, nego kao čoveka čiji lik krasi freske i ikone širom sveta.

Međutim, nije samo Irving krivac za pomenutu zbrku. Spominje se još Aleksandar Anderson, koji je bio zamoljen da naslika Svetog Nikolu (koji je postao zaštitnik grada Njujorka) za prvo veče održano u čast tog Sveca u pomenutom gradu, sada već davne 1810. godine. Tada je prvi put naslikan sa dugom belom bradom.

Pesma Posete od Svetog Nikole ( danas širom sveta poznatija kao Noć pre Božića) napisana u Njujorku 1823. godine, od strane Klementa Klark Mura, daje nam prvi opis sadašnjeg Deda Mraza. Mur u pesmi pominje kako bucmasti i veseli Sveti Nikola sa svojim saonicama koje vuku irvasi, sleće na krovove ne bi li ušao kroz dimnjak u domove i deci ostavio igračke. Jedina razlika u odnosu na današnjeg Deda Mraza je ta što ga je Mur opisao kao patuljka.

Čovek koji je definisao izgled nama najdražeg Deke je karikaturista Tomas Nast. Nije nam samo dao lik današnjeg Deda Mraza davne 1863. godine, već mu je i tri godine kasnije udelio i adresu na hladnom Severnom polu.

Koka kola i Deda Mraz

Mnogi veruju da je Koka kola izmislila Deda Mraza. Međutim, to nije istina. Koka kola ga čak nije ni prva koristila u reklamne svrhe bezalkoholnog pića.

Petnaest godina pre pomenute kompanije (1915.), Vajt rok bevedžers je koristila Deda Mraza u reklami za prodaju kisele vode, a 1923. za svoje slatko piće začinjeno đumbirom.

Umetnik Hudona Sanblom je nacrtao poznatog Dekicu kakvog mi danas znamo za reklamni poster kompanije Koka kola. On je crtao po Murovoj pesmi, ali je njegov Dedica izgledao toplije i više ljudski. Priča koja i danas živi je da mu je za model poslužio penzionisani putujući prodavac Koka kole. Dodelio mu je crveno odelo koje po rubovima ima belo krzno, a stari gospodin je bio po prilično okrugao. Sanblomov crtež nije postao simbol Deda Mraza samo u SAD, već u čitavom svetu.

Slovenska mitologija i Deda Mraz

Dok je Deda Mraz uglavnom svuda predstavljen kao dobroćudni dekica, kod nas Slovena je drugačije. U prošlosti je prikazivan kao zli čarobnjak koji voli da zaledi ljude, a nevaljalu decu je otimao i ubacivao u svoj veliki džak. Roditelji bi potom morali da mu daruju poklon ne bi li se njihova čeda vratila kućama. Sa pojavom hrišćanstva ova priča će otići u totalno drugom pravcu.

Glavni „krivac“ za pojavu Deda Mraza u Rusiji je pisac Aleksandar Ostrovski i njegova bajka Snjeguročka, odnosno Snežana. Ovu bajku je potom u operu pretočio Nikolaj Rimski-Korsakov i tim činom samo još više učvrstio u Rusiji verovanje u omiljenog nam Deku.

Međutim, sa pojavom komunizma i lik Deda Mraza, koji ima duboke korene od Svetog Nikole, smatraće se nepoželjnim. Pošto su deca toliko zavolela dekicu koji deli poklone odlučeno je da on ipak bude glavna zvezda, ali samo Nove godine ( jer Božić u komunističkoj zemlji nije postojao kao praznik). Međutim, on u Rusiji nije bio u crvenom odelu, već u plavom kaputu. Morate priznati da je čudno što komunisti nisu hteli crveno odelo, već plavo.

Srbi i Božić Bata

I bilo bi zaista glupo da ne pomenemo i nas u celoj ovoj priči. Iako smo, u neku ruku i mi poprimili verovanje u Deku u crvenom odelu, ipak u našoj tradiciji je glavni drugi lik – Božić Bata.

Naš Božić Bata je nastao u XIX veku i to zbog dečijeg nerazumevanja stihova božićne pesmice. Nekada nije bilo deteta u Srbiji koje nije znalo stihove „Božić, Božić bata, nosi kitu zlata…“. U stihovima se bata ne odnosi na dečaka, već na bat – korak (batati – koračati).

Sa tamnom šubarom na glavi i ramnim jutanim džakom punim drvenih igračaka, oraha, pletenih džempera, kapa, suvih šljiva i drugih raznih đakonija, najpoznatiji srpski Bata je godinama za svaki Božić uspevao da obraduje veliki broj mališana. Uglavnom je njegov lik tumačio domaćin.

Međutim, kako to obično biva, strani uticaji prodro je i do nas i mi polako menjamo naše običaje. Treba napomenuti da je ovom stanju „krivac“ i taj što je Vojvodina tada pripadala Austrougarskoj monarhiji, a veliki broj učenih Srba je živeo na tom području. Samim tim, veliki broj knjiga je štampan upravo u našoj današnjoj ravnici, pa su prihvaćene ilustracije Deda Mraza sa Zapada. Međutim, lik Božić Bate se uprkos tome održao u nekim delovima naše zemlje, a najviše u srpskim selima.

Komunistima je naravno bio manje opasan Deda Mraz od Božić Bate, pa su rešili da ga shodno tome izbrišu iz prazničnih običaja. Zbog toga dugi niz godina nije bio pominjan tokom decembarskih praznika, sem u nekim zabačenim selima.

Danas se Božić Bata vratio u neke srpske domove, ali na veliku žalost većina naše dece ni ne zna za njegovo postojanje (i da su ga naše bake i deke sa oduševljenjem čekale svakog Božića).

Obrni okreni, verovanje u Deda Mraza ima duboke korene vezane za Svetog Nikolu, pa baš zbog toga je lepo da kad proslavimo slavu 19. decembra uživamo u čarima omiljenog nam Dekice. Čak i ako ste ateista, lepo je bar jedan dan u godini pustiti čaroban svet magije u svoj dom.