Prvobitno slavenosrpsko pismo, na kome je i zasnovana srpska azbuka, imala je mnogo više grafema, odnosno slova. Tim prvobitnim pismom uglavnom su se služili sveštenici i drugi učeni ljudi toga doba.
Kako je odmicalo vreme, javila se potreba da se pismo prilagodi narodnom jeziku. Tada je i nastala srpska azbuka kakvom je danas poznajemo. Veliki reformator srpskog jezika, Vuk Stefanović Karadžić za to je zaslužan.
Upravo njegovom zaslugom se srpska ćirilica, a posredno i latinica, mogu smatrati najsavršenijim pismom, jer svakom glasu odgovara po jedno slovo.
Srpska azbuka
Rukovodeći se čuvenim krilaticama, Vuk Karadžić je stvorio savršeno pismo, kakva je srpska azbuka. Pravila su bila vrlo jednostavna i glase:
Piši kao što govoriš.
Čitaj kao što je napisano.
Godina koja je izuzetno značajna za srpsku azbuku i ćirilično pismo je 1818. Tada je Vuk odredio po jednu grafemu za svaki glas. Međutim, problem se javio jer je bilo glasova koji nisu imali odgovarajuće slovo. Zato je on uveo sledeća nova slova:
đ, j, lj, nj, č, ć, dž (ђ, ј, љ, њ, ч, ћ, џ)
Zanimljivo je pomenuti da je iz stare ćirile preuzeo slovo ć, dok je iz rumunske ćirilice preuzeo dž. Prema slovu ć je načinjeno slovo đ, a zat o je zaslužan Lukijan Mušicki.
Cela azbuka
Iako je još početkom 19. veka Vuk Stefanović Karadžić uveo sva ova nova slova, srpska azbuka je zvanično tek od 1868. godine korišćena. Zapravo je bio prisutan značajan otpor i to ne samo stanovnika tadašnje zemlje, nego i crkvenih vlasti, pa je zato bilo potrebno toliko vremena da azbuka počne i zvanično da se koristi.
Ukupno je 30 slova ili grafema. Danas su, kao i u vreme kada je postojala Kraljevina Jugoslavija, kako navodi „Wikipedia“, srpska ćirilica i srpska latinica izjednačene. Ipak, ćirilica ima blagu prednost, pa se i dokumenta i pisana komunikacija sa zvaničnim institucijama upravo na ćirilici i odvija.
Kadkakozasto.com/B.A.
