Klasična starogrčka tragedija, Antigona datira iz petog veka pre Hrista. Autor je dramski pisac Antičke Grčke, Sofokle.
Ćerka kralja Tebe, Edipa je Antigona, koja je i glavna junakinja ove grčke tragedija. U vreme kada je Tebom vladao kralj Kreont odvija se radnja ove starogrčke tragedije.
Treba naglasiti da se u originalnom prevodu profesora Miloša N. Đurića, Kreont pominje kao car Tebe, a ne kralj.
Antigona i Kreont su oličenje dobra i zla, dve suprotnosti. Dok je aAntigona nevina i čista, dotle je Kreont pun ogorčenosti i mržnje. Međutim, u jednom trenutku i on se preobražava.
Elemeniti književog dela
Antigona književni rod i vrsta: Drama/tragedija
Mesto radnje: carski/kraljevski dvor u Tebi
Vreme radnje: vladavina Jokastinog brata Kreonta, koji je Tebom vladao nakon Edipa
Tema dela Antigona: borba između Antigone i Kreonta, ali i borba dobra i zla u širem smislu
Ideja dela Antigona: moralni zakoni su iznad svetovnih
Antigona lektira analiza
Da bi lektira Antigona mogla da bude pažljivo analizirana, moraju se uzeti u obzir podaci koje Sofokle navodi u svom delu Kralj Edip. U njemu Sofokle pominje da je Laj, otac Edipa, potonjeg kralja Tebe potražio savet od proročišta u Delfima.
Iako je dobio odgovor da ne bi trebalo da ima decu, Laj nije poslušao proročicu Pitiju. I upravo zato su njegovi potomci morali da budu kažnjeni.
Poznato je da je Edip oceubica, te da je bio oženjen Jokastom, svojom rođenom majkom. I mada je to bilo iz neznanja,termin Edipov kompleks u psihologiji upravo od toga vodi poreklo i smatra se „bolesnom“ vezanoošću sina za majku, najkraće rečeno.
Ali da se vratimo na antičku tragediju Antigona, Sofokle koja se donekle oslanja na prethodno pomenuto delo. Treba znati i to da je Edip, sa svojom rođenom majkom imao ukupno četvoro dece. Izuzev Antigone i Ismene, imali su i dvojicu sinova i to Eteokla i Polinika. Nažalost, prokletstvo Laja, njihovog pradede seže i do njih.
Antigona kratki sadržaj
U osnovi, Antigona se može posmatrati kao svojevrsna borba dobra i zla, koji su oličeni u likovima Antigone i Kreonta.
Srž dela je sukob između Antigone i Kreonta, jer kralj Tebe ne dozvoljava da bude sahranjeno telo jednog od devojčine braće. Ne mogavši da ispoštuje tu kraljevu odluku, devojka ipak odlučuje da krišom sahrani bratovljevo telo.
Iako biva uhvaćena, Antigona se ne boji, jer zna da je postupila moralno.
Tragediju Antigona Sofokle završava surovom smrću svih junaka, osim Kreonta, koji se smatra najzaslužnijim za tako tragičan kraj.
Antigona likovi
Uz glavnu junakinju, Antigonu, ečrku kralja Edipa, u tragediji Antigona Sofokle pominje i druge likove. Tu je i još jedna Edipova ćerka, čije je ime Ismena.
Sem njih dve, ostali likovi su:
- Kreont, car Tebe
- Euridika, Kreontova supruga
- Hemon, sin Kreonta i Euridike
- prorok Tiresija
- prvi i drugi glasnik
- stražar
- carska pratnja
- hor tebanskih staraca
Antigona prepričano
Ukupno sedam činova ima tragedija Antigona. Sofokle takođe u delo uključuje još dva elementa i to prolog, odnosno početni deo i eksodu, to jest završni deo tragedije. U tom delu nalazi se i katastrofa ove starogrčke tragedije.
Dakle, Antigona sadrži:
- prolog
- sedam činova, odnosno epizoda
- eksodu
U prvom činu se pojavljuju Antigona i Ismena, dok su u fusnoti predstavljeni događaji, koje smo i mi prethodno opisali, a koji su doveli do tragedije, u kojoj su stradala dvojica Edipovih sinova. Tema prvog čina usmerena je na Kreontovu odluku da bude dozvoljena sahrana samo jednog od braće, Eteokla. Tom prilikom je drugi brat, Polinik okarakterisan kao izdajnik i kralj je doneo odluku da bude zabranjena ne samo njegova sahrana, nego i oplakivanje.
Ali sestra kao sestra, Antigona se suprotstavlja toj odluci,
Iako je zamolila sestru da joj pomogne, Ismena ipak za to neka snage. Barem u tom trenutku, te pokušava da ubedi Antigonu da se ne suprotstavlja kraljevoj odluci.
U drugom činu je dat opis Kreontove odluke i toga šta je bilo naređeno, a to je da telo samo jednog brata bude sahranjeno, ali drugog ne. Njegovo telo je trebalo da čuvaju stražari, kako ne bi neko ipak pokušao da se ogluši o carevu naredbu. Međutim, Kreont saznaje da je neko ipak uspeo da sahrani telo i tu nastaje zaplet. Kreont sumnja da su stražari bili potpupljeni, ne sluteći ko je to mogao da učini mimo njegove volje.
U trećem činu na scenu stupa Antigona. Bila je uhvaćena na grobu svog brata Polinika i nije stražarima trebalo mnogo da shvate da je njegovo telo upravo ona i sahranila. Kada je bila uhvaćena, Antigona ne pokazuje ni kajanje, a ni strah, već sve priznaje stražarima. Zapravo je devojka verovala u božanske, a ne u ovozemaljske zakone. Smatrajući da nisu vrhovni bogovi antičkog panteona zaslužni za odluku, odnosno zakon da telo njenog brata ne bude sahranjeno, već jedan ovozemaljski vladar, Antigona se nije pokajala i bila je spremna da plati svojim životom za to što je brata sahranila, kako to i dolikuje moralnim načelima. U tom činu i Ismena doživljava preobražaj, shvatajući koliko je Antigona zapravo snažna, pa donosi odluku da i ona prizna i zajedno se sa sestrom preda.
U četvrtom činu se Hemon, Kreontov sin najpre saglašava sa očevom odlukom, iako je zaljubljen u Antigonu. Ali nedugo nakon što je saznao da mnogi ljudi smatraju da je devojka ispravno postupila, on menja mišljenej i odlučuje da zamoli oca da spase Antigonu. Međutim, Kreont je svestan da bi time dao loš primer i dozvolio da jedna žena bude iznad muškarca i njime vlada, što je bilo smatrano nedopustivim.
Iako nije prihvatio sinovljevu želju, Kreont donosi odluku da devojku utamniči. Posebnu surovost ispoljava donošenjem odluke da je održava u životu i to tako što će joj davati toliko malo hrane, tek da ne umre.
U petom činu ponovo na scenu stupa Antigona, koja oplakuje sudbinu koja ju je snašla. Devojka se priseća greha otaca, misleći na svoje roditelje. Ipak, hor tebanskih staraca u tom činu shvata da je devojka jednostavno poštovala moralna načela i u tom smislu joj veruje, te staje na njenu stranu, shvatajući da je po pravdi i postupila.
U šestom činu prorprk Tiresija igra ključnu ulogu. On kralja obaveštava o ne lepoj budućnost koja očekuje Tebu zbog svega što se dogodilo sa Polinikovim telom i sahranom. Uprkos tome, Kreont ne odustaje, već proroka optužuje da ga je neko potkupio da to kaže. Tom prilikom je Kreont čuo i Tiresijino proročanstvo – bogovi su poslali njegovoj porodici i boginje prokletstva, ali i boginje osvete, te može da očekuje uskoro da čuje za smrt nekoga od članova porodice. Hor upozorava kralja da se ne oglušuje o ovo proročanstvo, što dovodi do svojevrsnog preobražaja Kreonta. U tom činu on naređuje da Polinik ipak bude sahranjen.
U sedmom činu saznajemo da su se oba Kreontova sina, Megarej i Hemon ubili. Upravo to je i bilo proročanstvo.
Neposredno pre toga, a nakon što je Kreont ipak sahranio Polinika, pošao je i do Antigone, ne bi li je oslobodio iz tamnice. Međutim, devojka se obesila i Kreont pored njenog tela vidi svog sina Hemona. Iako je prvo, besan napao oca, smatrajući ga krivcem za smrt devojke koju je voleo, Hemon uzima nož i ubija se pred ocem. Zatim Kreont shvata do čega su doveli njegovi postupci, a Euridika, Kreontova supruga ga dočekuje uz osudu, pa i ona zbog smrti dvojice sinova oduzima sebi život.
Tragediju Antigona Sofokle završava scenom u kojoj Kreont žali nad svojom sudbinom i želi i on da umre. Prema prevodu profesora Miloša N. Đurića, to su stihovi koji glase:
Odvedite odavde čoveka ništava,
što ubi te, čedo, nehotice,
a i tebe, ljubo! Oh, nesrećnik ja!
Oh, koga da glednem,
kamo da krenem?
U mojim rukama sve nakrivo ide,
nepodnosiva na me surva se kob.
Završni stihovi ove starogrčke tragedije su:
Za kovanje sreće najprvi je malj da razuman budeš: nikada red.
ne remet božji. Za oholu reč
pretrpeti mora hvališa pust
udarce teške,
u starosti ga pameti nauče.