Ljubav i poštovanje koje je Mirjana Miočinović imala prema Danilu Kišu omogućila je današnjim čitaocima ne samo da uživaju u lepoti dela, simbolično nazvanog Skladište, nego i da znaju mnogo toga o ovom, vrlo plodnom srpskom piscu.
Ipak, biografija Danila Kiša teška je kao i njegov Gorki talog iskustva. Jer mnogi su se o Kiša ogrešili.
Srpski pisac jevrejskog porekla, Danilo Kiš je na svojim plećima osetio i poneo mnogo toga. A najpre nepravdu zbog koje je nastalo jedno od njegovih, možda i najkvalitetnijih dela.
- Nova serija Istanbulsko sećanje
- Kako da muškarac Rak poludi za vama?
- Koja su najveća grčka ostrva?
- Koji su najskuplji parfemi na svetu?
- 10 najboljih frizura za žene preko 50 godina
Osim po činjenici da je bio lektor za tada, srpskohrvatski jezik na francuskom univerzitetu u gradu Bordou, Danilo Kiš će ostati upamćen kao čovek koji je dobitnik prestižne nagrade Francuske za celokupan književni rad, kako je navedeno na sajtu, Kišu posvećenom.
Nažalost, Kiš je upamćen i po čuvenoj polemici, da ne kažemo napadu, koji je protiv njega orkestriran. Bila je to politička polemika i napad usmeren na ovog, izuzetno plodonosnog srpskog pisca jevrejskog porekla.
Danilo Kiš – biografija
Svako ko je imao prilike da čita Kišove Rane jade zna i kakvo je bilo piščevo detinjstvo. Pod teretom jevrejskog porekla, porodica Kiš imala je mnoga iskušenja.
U Subotici je 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša i majke Milice, čije je devojačko prezime bilo Dragićević, poreklom iz Crne Gore, rođen je sin Danilo. Porodica Kiš imala je i ćerku, čije je ime bilo Danica, a koja je tri godine bila starija od Danila.
Samo dve godine nakon njegovog rođenja, porodica se preseljava u Novi Sad. I ovaj grad, kao i rodna Subotica, ostavili su značajan trag na budućeg pisca.
Budući Jevrejin, Kišov otac Eduard je, kao nažalost i mnogi Jevreji u to doba, bio žrtva progona. Na svu sreću, kako je Danilo Kiš napisao u delu Gorki talog iskustva, uspeo je da preživi. Zato se tokom Drugog svetskog rata piščeva porodica seli u susednu Mađarsku, odakle vodi poreklo i njegov otac. Međutim, Eduard Kiš ipak biva odveden u nacistički koncentracioni logor Aušvic, u kome je i ubijen.
Očeva smrt ostaviće značajan trag ne samo na Danilov život, nego i na njegov književni opus.
Po završetku rata, majka Milica sa dvoje dece, vraća se u rodno Cetinje. Upravo tamo, u biblioteci svog ujaka, Rista Dragićevića, Kiš ima priliku da razvije ljubav prema pisanoj reči, koju je pažljivo negovato tokom celog života.
Nedugo nakon toga, 1951. godine, preminula je Milica Kiš. Dve godine docnije Danilo Kiš objavljuje i Oproštaj s majkom, što je bila njegova prva napisana pesma.
Životni put doveo ga je do Beograda, u kome upisuje Filozofski fakultet na Katedri svetske književnosti, koja je bila jedna od mlađih u to doba. Pun naziv te katedre glasio je Katedra za istoriju svetske književnosti sa teorijom knjiženosti. Upravo je Kiš bio i prvi student, koji je na toj katedri diplomirao.
Dalji Kišov život
U periodu od 1957. do 1960. godine bio je zaposlen u uredništvu časopisa Vidik, odakle ga put vodi na postdiplomske tudeije. Rad na temu O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma je na postidplomskim studijama Danilo Kiš odbranio 1960. godine.
Zatim nastupa vrlo plodonosan stvaralački period, kada Kiš objavljuje sledeća dela:
- Mansarda
- Psalam 44
- Peščanik
- Bašta, pepeo
- Rani jadi
- Enciklopedija mrtvih
U tom periodu ženi se Mirjanom Miočinović, sa kojom će biti u braku bezmalo dve decenije. Iako nisu ostali u braku, jer Kiš poslednje godine života provodi sa Paskal Delpeš, upravo je Mirjana Miočinović bila ta koja je sa puno ljubavi i poštovanja decenijama kasnije negovala uspomenu na Kiša.
Danilo Kiš sahranjen je u Beogradu, nakon što je u dalekom Parizu preminuo 15. oktobra 1989. godine. Prema pišćevoj želji, budući da je kao mali kršten u pravoslavnoj crkvi po majčinoj želji, Danilo Kiš sahranjen je prema pravoslavnim običajima. Njegova grobica nalazi se na beogradskom Novom groblju, u Aleji zaslućnih građana.
Grobnica za Borisa Davidoviča
Politički orekstrirana hajka na Danila Kiša obeležila je u velikoj meri njegov kasniji život. Ipak, koliko god to pokušavali, oni koji su ga optužili za plagijat, učinili su nešto sasvim suprotno. Kao feniks iz pepela, nastaje delo Čas anatomije, kao odgovor na uporne optužbe da je delo Grobnica za Borisa Davidoviča plagijat.
Budući da je u pitanju delo koje je obrađivalo temu sibirskih gulaga u osnovi, to je nekako bilo i očekivano da usledi politički orkestrirana kampanja protiv autora. Među onima koji su se trudili da optuže Kiša posebno se isticao Dragan Jeremić. U njegovom društvu bili su i novinar Dragoljub Golubović, Miodrag Bulatović i Branimir Šćepanović.
Ipak, koliko god se oni trudili da opravdaju svoje mišljenje, bilo je savim jasno da je u pitanju optužba koja je bila politički smišljena. Veliki čovek, kakav je Danilo Kiš bez sumnje bio, nije se trudio da se uključi u tu polemiku. Uradio je ono što je najbolje znao – napisao Čas anatomije.
I koliko god se dotični trudili, čini se da baš i nisu uspeli. I čitalačka publika i književna kritika je Kišova dela Grobnica za Borisa Davidoviča i Čas anatomije odlično prihvatila. Nažalost, polemika koja je mesecima vođena i neosnovane optužbe, zasnovane na politici, ostaju u književnim analima kao najpoznatija književna polemika na evropskom tlu tokom minulog veka.
Kadkakozasto.com / B.A.
