Votka, popularno alkoholno piće čije se poreklo često vezuje za Rusiju, ostavlja mnoge u zagonetki u vezi mesta njenog „rođenja.“ Iako se čini da su zapadna Rusija, Belorusija, Ukrajina i Poljska svi pretendenti na titulu „domovine votke,“ prvi zvanični zapisi o ovom piću potiču iz daleke prošlosti.

Dok se rasprava o poreklu votke nastavila između Poljaka i Rusa, duboka veza ovog pića sa ruskim narodom ostaje nesporna. Upravo je ovo piće, poznato i kao „gorčica,“ prisutno na svim značajnim datumima u životu jednog Rusa. Bilo da se radi o veselju, svadbi, rođenju, ili čak sahrani. Kroz istoriju, votka je bila ne samo piće, nego i oblik valute i nacionalnog ponosa, ostavljajući neizbrisiv trag u ruskoj kulturi.

Kada je nastala votka?

U traganju za poreklom votke, istorija nam pruža zanimljivu slagalicu. Prvi zvanični tragovi o ovom piću sežu daleko unazad u istoriju, sve do 1405. godine, kada se po prvi put pominje u sudskom registru Poljske. Međutim, ruska veza sa votkom je čini dublje ukorenjenom nego što se na prvi pogled čini.

U najvećoj slovenskoj zemlji, Rusiji, prva zvanična dokumentacija o ovom žestokom alkoholnom piću potiče iz dekreta kraljice Katarine I, koji je datiran na 8. jun 1751. godine i koji reguliše vlasništvo destilerija votke.

Polemika o poreklu votke je dugo odjekivala između Poljaka i Rusa. Poljaci su se trudili da ovaj napitak registruju kao svoj brend, ističući svoje najstarije zapise. Međutim, ruski istoričar i gastronom, Viljiam Vasiljevič Pohljopkin, koristeći argumente iz istorijskih izvora, uspeo je da dokaže da je votka neodvojivi deo ruske kulturne baštine. Ova tvrdnja je dobila i međunarodno priznanje, što je samo produbilo zagonetnost oko porekla votke.

Fascinantno je da je sam Pohljopkin, autor knjige Istorija votke, tragično preminuo, budući da je ubijen sa 12 uboda hladnim oružjem. Postoji teorija da je ubica, čiji identitet i dalje ostaje nepoznat, skrivio oružje unutar same votke koju je Pohljopkin proučavao, ostavljajući neobičan trag u istoriji ovog pića.

Naziv votka sam proizilazi iz reči voda, jasno ističući njenu prirodu kao mešavine alkohola i vode.

Ovaj intrigantan spoj istorije, kontroverzi i kulture čini votku ne samo pićem, već i vrednim delom nasleđa.

Rusi i votka – od valute do ulaska u kulturnu baštinu

U Rusiji je votka čak bila korišćena kao svojevrsna nezvanična valuta. U vremenima kada je novac bio retka pojava, narod je robu razmenjivao za ovu žestoko piće, jer je imala najveću vrednost. Ono što je još zanimljivije jeste da je plaćanje votkom prolazilo bolje nego plaćanje tada zvaničnom nacionalnom valutom. Tokom Velike ekonomske krize u 20-im godinama prošlog veka, kada je novac bilo gotovo nemoguće naći, etikete votke postale su neka vrsta zamene za tradicionalne novčanice, posebno u Sibiru.

Prva fabrika votke otvorena je u Sankt Peterburgu 1863. godine, a njen osnivač bio je ruski građanin nemačkog porekla. Ova fabrika postala je poznata pod nazivom kompanije „Kler i k°.“

Rusi su svoju duboku vezu sa votkom proslavili kroz osnivanje Muzeja istorije votke. Početno smešten u Sankt Peterburgu, muzej je kasnije preseljen u Moskvu, gde se nalazi unutar zidina Izmajlovskog Kremlja. Ova institucija pruža uvid u istoriju proizvodnje votke, od njenih prvih dana pa sve do savremenog doba, istovremeno otkrivajući njen značaj u istoriji Rusije i ulogu koju je igrala u životima njenih vladara.

Votka je igrala značajnu ulogu čak i na političkoj sceni Rusije. Ruska vlada je 1894. godine uspostavila brend Votka specijal. Kasnije, Josif Visarionovič Staljin je tokom Drugog svetskog rata potpisao dekret Državnog komiteta odbrane 22. avgusta 1941. godine, kojim je vojnicima u prvim linijama odbrane dodeljena dnevna doza votke. Međutim, istovremeno je bio surovo strog prema prekomernom konzumiranju, kaznivši pijanstvo smrću.

Mihail Gorbačov je 1985. godine pokušao da suzbije alkoholizam tako što je zabranio ispijanje votke, što je izazvalo nezadovoljstvo Rusa. Mnogi su osmislili viceve na tu temu, a jedan čak govori da ispred Kremlja stoji toliko ljudi koji čekaju da ubiju Gorbačova da bi bilo bolje da odustanu od tog plana. Upravo ta anegdota jasno ilustruje jaku vezu između Rusa i votke, koja ostaje nepromenjena uprkos promenama u politici i društvu.

Ljubav prema votki

Reči istoričara Viktora Jerofejeva duboko oslikavaju strast Rusa prema votki i njeno mesto u njihovim životima. On ističe da je votka, u očima Rusa, postala moćnija od institucija kao što su pravoslavlje i komunizam. Njegove reči naglašavaju da je votka postala neizbežni deo ruske duše, snažno utkana u tkivo njihove kulture.

Jerofejev opisuje kako su vreme i pažnja posvećeni votki postali izraženi kroz postupke, fantazije i često nesrećne epizode koje prate pijanstvo. Takođe, ukazuje na tragične posledice prekomernog alkohola, uključujući porodične katastrofe, ubistva, samoubistva i nesrećne slučajeve. Njegove reči nas podsećaju na to da ispijanje votke često prate i ekstremne situacije, poput gubitka kontrole i srama, te ukazuje na duboke društvene i psihološke implikacije koje ovo piće ima na svakog člana ruskog društva, ali i na društvo u celini.

Danas, uprkos izazovima koje je alkoholizam doneo ruskom društvu, votka ostaje deo ruskog nasleđa i identiteta. Ruski standard, jedan od najpoznatijih brendova votke, nastavlja da oživljava tradiciju i kulturu ispijanja ovog pića u Rusiji. A to se dodatno ogleda u godišnjem takmičenju u ispijanju votke, koje čini deo ruskog nasleđa i ponosa. Jerofejevove reči nas podsećaju da je votka duboko ukorenjena u istoriji i duši Rusije, ne samo kao piće, već i kao simbol njihovog zajedništva, snage, a ponekad i iskušenja.

Kako je votka osvojila druge kontinente?

Širenje popularnosti votke izvan Evrope i njen put do drugih kontinenata predstavlja fascinantan deo njene istorije. Iako je danas votka jedno od najpoznatijih i omiljenih pića širom sveta, nekada nije bila toliko popularna izvan granica Starog kontinenta sve do 50-ih godina prošlog veka. Njena popularnost van Istoka Evrope započela je u posleratnoj Francuskoj.

Posleratna Francuska igrala je ključnu ulogu u popularizaciji votke izvan Evrope. Čak je i poznati slikar Pablo Pikaso primetio da je posleratna Francuska bila domaćin tzv. „trojstva“ koje su činile Brižit Bardo, moderni džez i, naravno, poljska votka.

Zanimljivo je da je votka postepeno sticala popularnost u Sjedinjenim Američkim Državama i postala je piće koje je nadmašilo čuveni burbon do 1975. godine. Ovaj uspon votke na američkom tržištu deo je interesantne transformacije ukusa potrošača i ukazuje na to kako se piće bez posebnog mirisa i ukusa postepeno nametnulo kao omiljeni izbor. Ovo se dogodilo prvenstveno zbog neutralnosti u ukusu, koja je privukla širok spektar ljudi.

Votka je postala globalni fenomen, te svojevrstan simbol druženja i zajedništva širom sveta. Svojom sposobnošću da premošćava jezičke i kulturne barijere, postala je omiljeni izbor za mnoge.