Epoha u evropskoj istoriji koja je označena snažnim procvatom nacionalizma, 19. vek karakterističan je i po tome što su se oblikovale i izdvojile, mnoge zemlje i nacije, uključujući Nemačku i Italiju. Tada je nastala i Kneževina Srbija. Osim što je bio period formiranja država, XIX vek je takođe bio vreme kada je nastao i cionizam, pokret koji je imao dubok uticaj na stvaranje Izraela i održivost jevrejske nacije.

Šta je cionizam?

Cionizam je jevrejski pokret koji je razvijao nacionalistički duh Jevreja. Cionizam takođe predstavlja težnju i napor Jevreja ka stvaranju sopstvene države. Ovaj pokret nosi ime po brdu Cionu, smeštenom u istočnom Jerusalimu. Baš to brdo je srce i duša države Izrael.

Prva cionistička konferencija

Prva cionistička konferencija, održana u avgustu 1897. u Švajcarskoj, označila je značajan trenutak u istoriji jevrejskog naroda. Na toj ključnoj tački, pokret se suočio sa tri duboko proživljena pitanja koja će oblikovati njegovu sudbinu:

• Položaj nacionalne države Jevreja: S obzirom na to da je u pitanju narod koji prate vekovi izgnanstva i raspršenosti, razmatrano je gde bi trebalo da bude formirana država za Jevreje. Na početnoj konferenciji, međutim, vođe cionističkih organizacija nisu postigle saglasnost o tome gde bi ta država trebalo biti. Na stolu su bili brojni potencijalni kandidati, uključujući teritorije pod britanskom vlašću, Sinaj, Kipar, Palestina, pa čak i daleka Argentina i Uganda.
• Izbor naziva države: Drugo pitanje koje se nametnulo bilo je vezano za naziv koji bi trebalo da nosi buduća država Jevreja. Ovaj izbor nije bio samo formalna odluka, već je nosio duboko simboličko značenje, predstavljajući identitet i nasleđe jevrejskog naroda.
• Određivanje granica: Treće ključno pitanje bilo je određivanje granica buduće države. S obzirom na to da su postojale mnoge opcije koje su bile na stolu, definisanje granica bila je izuzetno važna odluka koja će uticati na budući teritorijalni oblik jevrejske države.

Na početku, konferencija je bila obeležena nesuglasicama među vođama cionističkih organizacija, jer su različiti lideri podržavali različite lokacije za formiranje države Jevreja. Posebno su se istakli Hercl, osnivač Cionističkog pokreta, i vođe poput Hajema i Ejzmana, tadašnji predsednik cionističkog pokreta.

U jednom trenutku, činilo se da bi Uganda mogla biti izbor za nacionalnu državu, a kritičari su je ironično nazivali Ejzmanovom Ugandom. Međutim, ova neslaganja su brzo nestala iz nekoliko ključnih razloga.

Prvo, strategijski položaj Palestine bio je od suštinskog značaja za Veliku Britaniju, što je uticalo na njihovu podršku ovoj opciji. Drugo, jaka verska struja i cionistički desničari bili su uporni u zahtevu da njihova država bude upravo Palestina, motivisani verskim i istorijskim razlozima.

Stvaranje Izreala?

U periodu od 1897. do 1948. godine cionistički pokret nije uspeo da se dogovori o nazivu svoje buduće domovine, kao ni o njenim granicama.  

Generalna skupština Ujedinjenih Nacija je 29. novembra 1947. godine, nekoliko godina posle završetka Drugog svetskog rata u kojem su Jevreji kao narod najviše stradali, prihvatila program koji poziva ka uspostavi jevrejske države i od njih je traženo da sprovedu potrebne mere za ostvarenje tog cilja.

U noći, 04. maja 1948. godine David ben Gurion je sazvao privremeno nacionalnu Vladu koja se sastojala od 37 članova istaknutih cionističkih vođa. Sastanak se održao u Tel Avivu gde su proglasili svoju državu.

Na temelju prethodno navedenih faktora, uključujući britansku kolonizaciju, prava Jevreja i potvrdu odluke Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija, usledilo je proglašenje države Jevreja koja se naziva Izrael.

Po UN, Izrael treba da otvori sva svoja vrata povratnicima Jevrejima i dužnost svih koji žive u Izraelu jeste gradnja Izraela u kojem je svima garantovana sloboda, bez obzira na rasu i veru, zatim sloboda vere, jezika, kulture i obrazovanja, a UN „će stajati u zaštiti svih naroda.“

Izbijanje oružanog sukoba između Jevreja i Palestinaca

Dan nakon proglašenja nezavisnosti, započeo je oružani sukob koji će ostaviti dubok trag u istoriji Izraela i Palestine. Osim izraelskih i palestinskih snaga, u ovom sukobu su aktivno učestvovale i vojske susednih arapskih zemalja, pružajući podršku Palestincima u njihovoj odlučnoj borbi protiv Izraela.

Ovaj rat je imao pogubne posledice, posebno za civile. Tokom ovih nemira, stotine hiljada Palestinaca su morali napustiti svoje domove, a mnogi od njih su bili prisilno proterani, što je rezultiralo velikom humanitarnom katastrofom koju Palestinci nazivaju Al Nakba, što znači „Katastrofa“.

Nakon što su borbe okončane mirovnim sporazumom sledeće godine, Izrael je stekao kontrolu nad većim delom teritorije, uključujući ključne oblasti. Jordan je okupirao teritoriju poznatu kao Zapadna obala, dok je Egipat preuzeo kontrolu nad Gazom. Jerusalim je bio podeljen, sa izraelskim snagama na zapadu i jordanskim snagama na istoku. Nažalost, zbog nedostatka postignutog mirovnog sporazuma, oba tabora su se međusobno optuživala za odsustvo trajnog mira, ostavljajući duboke političke i teritorijalne sporove nerešenima.

Možda vas zanima: Kada je počeo sukob Izreala i Palestine?

Stav SAD o granicama Izraela?

Pismo koje je stiglo predsedniku Trumanu označilo je ključnu tačku u istoriji Izraela kao slobodne države sa priznatim granicama od strane Ujedinjenih Nacija. Ovaj dokument naglašavao je da su granice Izraela bile rezultat dogovora o podeli Palestine, koji je podržala međunarodna zajednica

Tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Truman, je 28. maja 1949. godine, godinu dana nakon što je Izrael formiran i nakon završetka Arapsko-izraelskog rata, kao i potpisivanja mirovnih sporazuma, uputio snažnu kritiku izraelskim vlastima. U toj kritici, predsednik Truman je zahtevao povlačenje izraelskih snaga sa arapskih teritorija i vraćanje izbeglicama njihovih domova. Međutim, Izrael je odbio ovaj zahtev, tvrdeći da su zauzete teritorije od velikog značaja za njegovu buduću sigurnost i opstanak.

Ovo neslaganje između predsednika Trumana i izraelskih vlasti označilo je duboku tenziju u odnosima između SAD i Izraela. Truman je smatrao da odluka Izraela da zadrži arapske teritorije predstavlja opasnost za mir u regionu. Ipak, Izrael je tvrdio da je to neophodno radi bezbednosti države.

Važno je napomenuti da su Sjedinjene Američke Države, uprkos Trumanovoj kritici, na kraju ćutale povodom odluke Izraela da zadrži te teritorije.