Prema predanju kićenje jelke, kao božićnog i novogodišnjeg simbola, usko je povezana sa Isusom Hristom. Međutim, ova tradicija vuče svoje korene još iz vremena pre pojave hrišćanstva. Kod nas je, ipak prihvaćena relativno skoro.
Pre nego što krenemo sa pričom o kićenju jelke, treba napomenuti da je proslava Nove godine usko povezana sa rađanjem sunca. Svi običaji koji su se iz godine u godinu ponavljali imali su samo jedan cilj, a to je da pomognu suncu da nadvlada tamu i hladnoću, ne bi li se priroda ponovo probudila.
Preteča današnjih jelki
Još pre pojave hrišćanstva, narodi koji su živeli na severnoj hemisferi koristili su zimzeleno bilje, ne bi li ukrasili svoje kuće tokom zimske kratkodnevnice (najkraći dan i najduža noć je 21. ili 22. decembra). Po predanju, u ovo doba godine se vraća sunčeva snaga koja je u prethodnim mesecima počela da slabi, a zimzelene biljke služe kao podsetnik da će opet sve živnuti od boja posle zime koja će ubrzo proći. Prema tome zimzelene grančice i bilje će pomoći suncu da ponovo ojača.
Stari Egipćani su u ovo doba godine svoje domove ukrašavali malim palmama u čast boga Ra. Pomenuto božanstvo je imalo glavu sokola i nosilo je sunce kao krunu. Kelti su svoje hramove ukrašavali zimzelenim biljem jer je ono označavalo večan život. Vikinzi su smatrali da je zimzeleno bilje darovao bog svetlosti i mira – Balder. Stari Rimljani su tokom zimske kratkodnevnice održavali Saturnalije u čast boga Saturna i baš kao i Kelti, svoje domove i hramove su ukrašavali zimzelenim biljem.
Saturnalije
Treba napomenuti da su Saturnalije bile najvažnija proslava u rimskom dobu. Održavale su od 17. do 25. decembra i tokom ovih dana niko nije mogao biti krivično gonjen zbog povrede ili ubijanja drugog ljudskog bića, silovanja, krađe ili bilo čega što je suprotno od zakona.
Bez obzira na dopušteno kršenje pravila, Saturnalije su bile vreme za ljubaznost. Mnogi Rimljani su tokom tih dana praktikovali pravo veselje i razmenu poklona.
Naime, u ranim danima hrišćanstva rođenje Isusa se proslavljalo poslednji dan Saturnalija, kako bi se tim činom pagani približili novoj religiji. Ovde treba napomenuti da, po većini naučnika – arheologa i istoričara, Isus nije rođen tada, već devet meseci kasnije. Mnogi smatraju da je stavljanje Hristovog rođenja na poslednji dan decembarske proslave bio veoma pametan politički potez, jer se vremenom „maratonska žurka“ transformisala u kratku proslavu Isusovog rođenja.
Kako je počelo kićenje jelke?
Dok su mnoge drevne kulture koristile zimzeleno bilje u vreme Božićnih praznika, istorijski zapisi kažu da je jelka počela da se koristi u XVI veku, u Nemačkoj. Kićenje jelke , međutim nije baš tada počelo.
Međutim, Germani nisu bili jedini u čijem verovanju je drvo predstavljalo čuvara sa svetim simbolima i značenjem. Sloveni (pre svih Rusi) su takođe verovali u isto, a smatra se da su Germani ovaj običaj preuzeli od njih. Postoji i druga priča koja kaže da su nemački narodi kićenje jelke preuzeli od Indusa. U Indiji se od davnina kiti svećicama tzv. Drvo života.
U XVI veku postojao je kult sa Zapada koji je podrazumevao da su Adam i Eva sveci i u njihovu čast se proslavljao dan koji mi danas nazivamo Badnje veče. Tako da je tada bilo uobičajno da se na ulicama odigrava teatar, koji bi prikazivao predstavu o stvaranju sveta. Uvek je na pozornici bilo i rajsko drvo (napravljeno od zimzelenih grančica) sa jabukom – voćkom koje simbolizuje Evin greh. Međutim, sveštenici su zabranjivali ovakve predstave zbog širenja jeresi, pa su ljudi zimzeleno bilje i manje drveće unosili u svoje kuće.
Grančice i zimzeleno bilje bi se oblikovalo u piramidu koja se pričvršćivala koncem. Na ovim granama ljudi bi palili i svećice (po jedna za svakog člana porodice) i kačili jabuke. Može se reći da je to bio prvi znak da će kićenje jelke zaživeti i postati tradicija u mnogim kulturama.
Postoji verovanje da je prvi na jelki zapalio svećice Martin Luter. Legenda kaže da jedne noći oko Božića, dok je išao kući kroz šumu, bio očaran odsjajem zvezde kroz grane jela. Želeći da dočara ovu lepotu svojoj porodici, Luter je posekao manju jelku i poneo je kući. Postavio je male sveće na njene grane da simbolizuju božićno nebo koje ga je tako očaralo.
Međutim, gore ispisana priča nije jedino verovanje o prihvatanju jelke kao božićnog simbola. U XVI veku je i nemčaki Svetac Bonifacije pokušao da u hrišćanstvo prevede što veći broj ljudi. Šetajući tako jednom šumom, naišao je na grupu pagana koji su bili oko jednog hrasta, odnosno drveta koje je predstavljalo duh i jačinu paganskog božanstva. Priča dalje kaže da su tada pagani zapravo vršili obred žrtvovanja deteta za svoje bogove, a to je razljutilo Bonifacija koji je drvo oborio udarcem pesnicom. Nakon toga, na mestu gde je stajao hrast nikla je jelka, pa je Bonifacije prihvatio da je jela božije drvo.
Inače, i pre nego što se ova priča raširila po starom kontinentu jelka se poistovećivala sa badnjakom.
Sve u svemu, germanski narodi su bili prvi koji su ukrašavali jelku sa svećicama, ružama, jabukama, orasima i drugim raznim plodovima. Protestanti su bili prvi koji su okitili jelku, čak i ako je istinita priča Svetog Bonifacija.
Kićenje jelke kao simbol paganizma
Postoje istorijski izvori koji kažu da je, sada davne 1605. godine, okićena jelka bila u domovima mnogih porodica u Strazburu. Međutim, sveštenstvo i vlast su osuđivali njihovu upotrebu u proslavi Hristovog rođenja.
Luteranski ministar Johan van Danhauer se žalio da novopečeni simbol Božića odvlači ljude od pravog zimzelenog drveta, koje bi trebalo da se smatra simbolom Isusa Hrista.
Engleski puritanci osuđivali su sve narodne običaje vezane za Božić – uključujući kićenje jelke i pravljenje badnjaka. Uticajni britanski političar iz XVII veka Oliver Kromvel je javno govorio protiv paganskih običaja iz novogodišnjih pesama – kićenja jelke, ali i bilo kakvog radosnog običaja koji bi oskrnavio tako Sveti dan.
Kićenje jelke u Britaniji i SAD
Kraljica Viktorija je uvela kićenje jelke na najpoznatijoj ostrvskoj zemlji. Godine 1846., kraljica, njen suprug Albert (po nacionalnosti Nemac) i njihovo dvoje dece su izašli u Ilustrovanim londonskim vestima kako stoje ispred novogodišnje jelke u Vindzor palati.
Nemački imigranti su još u ranim 1800-tim godinama doneli ovaj običaj u Englesku, ali on će tek biti prihvaćen posle vesti da ga je kraljica praktikovala u svom domu. Kraljevska porodica nije koristila samo svećice za ukrašavanje jelke, već i bombone, medenjake i razno voće.
U XIX veku u SAD jelka uopšte nije bila popularna, iako je novi kontinent bio pun Nemaca i Holanđana koji su praktikovali ovaj običaj. Jednostavno, Amerikanci nisu obraćali pažnju na to šta radi kraljica Viktorija. Međutim, voleli su da tokom novogodišnjih praznika razmenjuju poklone.
Desetak godina nakon prihvatanja kićenja jelke u Britaniji i Amerikanci će prihvatiti ovaj običaj. Naime, američki predsednik Frenklin Pirs će prvi okititi jelku u Beloj kući.
Kićenje jelke kod Srba
U prošlosti su Srbi na isti dan slavili Novu godinu i Božić, a da se doček pravi 31. decembra počelo je da se praktikuje tek 1919. godine kada je prihvaćen Gregorijanski kalendar. Od tada se Nova godina i praznuje kao državni praznik.
Međutim, u srpskim selima tokom Drugog svetskog rata proslavljali su se Badnje Veče, Božić i Mali Božić (ili Sveti Vasilije) praznik koji je danas poznat kao Srpska nova godina.
Tokom navedenih slavlja srpske porodice su obavezno ukrašavale svoje domove. Naime, postojao je običaj koji je nalagao da se vrata, trpeza i nameštaj u kući okite zimzelenim grančicama (najčešće lovorom i imelom) i da se na taj način nagovesti skori dolazak proleća.
Do sredine XVIII veka kićenje jelke se nije upražnjavalo na našim prostorima. Posle pola veka od upoznavanja sa kićenjem jelke, ovom običaju će otvoriti vrata svojih domova mnoge srpske porodice. Za to je glavni „krivac“ Vojvodina, gde je nemačko stanovništvo poštovalo svoju tradiciju, a naše aristokratske porodice (pre svega one koje su imale uske veze sa Bečom i Budimpeštom) preuzele od njih, baš kao što su učinili i sa Deda Mrazom.
Prvi put kićenje jelke u Srbiji, na javnom mestu, bilo je 1859. godine u jaslicama Lajoš Velđija, u Subotici. Tada je inače i prvi put organizovana božićna proslava u obdaništu. Na proslavi su učestvovala sva deca bez obzira na versku pripadnost.
Za vreme komunizma jelka će postati isključivo novogodišnja tradicija. Nemojte misliti da su komunisti odmah prihvatili ovaj običaj koji je usko povezan sa religijom. U početku se kitila krišom, a siromašnije domaćinstvo je u svoj dom unosilo, baš kao i nekada, samo par grana iste i na njih stavljalo nekoliko ukrasa. Međutim, kasnije je ovaj običaj ipak prihvaćen, pre svega jer ima korene u paganskim vremenima.
Ekspanzija kićenja jelke na našim prostorima desiće se osamdesetih godina prošlog veka, kada će se ukrasi i jelke moći kupiti svuda.
Ruska priča – šta znači kićenje jelke?
Već smo rekli da je kićenje drveta bilo uobičajeno u davnoj prošlosti za Slovene, ali da je izgled moderne jelke došao iz Nemačke. Baš zbog toga je 1915. godine sinod Ruske pravoslavne crkve pozvao na bojkot božićnih jelki (jer su tada Rusi i Nemci bili u ratu). Potom će u sovjetskoj Rusiji kićenje jelke biti zabranjeno do 1935. godine (jer su smatrane buržujskim i religioznim verovanjem), a od tada će opet krasiti Rusiju. Međutim, biće povezane isključivo sa Novom godinom baš kao i Deda Mraz.
Nevezano za gore pomenute činjenice u ruskom narodu postoji sledeća priča:
Kada se rodio Hristos Bogomladenac, zvezda sa neba je vodila mudrace sa istoka pokazujući im put sve do pećine u kojoj se nalazi Bogorodica sa Hristom. Oni su se poklonili tek rođenom caru slave i prineli mu darove. Iznad pećinne u kojoj je Hristos rođen rasla su tri drveta – bor, kedar i jela, koje je obasjala svetlost Hristovog rođenja, pa su poželeli da i oni nešto poklone.
Kedar je zatresao svoje grane i pred pećinu su pale njegove iglice prepune divnog mirisa. Bor je spustio najlepše šišarke, a sirota jela je gorko plakala jer ona nije imala mirisnog ulja u iglicama, a ni šišarki.
Njene suze je videla zvezda, pa se sažalila i zbog jeline velike želje da daruje Bogomladenca i nije dozvolila da ostane tužna u toj noći. Poslala je jednu zvezdicu da se spusti na vrh jelke. Tada je jelka zasijala zvezdanom svetlošću i duboko se klanjajući, spustila zvezdicu pred pećinu gde je u jaslama na slamici ležao Bogomladenac Hristos.
Zato se i danas na vrh jelke stavlja zvezdica, kao znak ljubavi prema Hristu.
Modernizacija i kićenje jelke
Priča kaže da jedan siromašni nemački duvač stakla nije imao para za jestive ukrase, pa je napravio staklene kako bi i njegova deca uživala u čarima okićene jelke. Neke od njih je i obojio, pa vam je sada jasno odakle ukrasi vuku korene.
Danas palimo prskalice umesto novogodišnje vatre, koja je imala za cilj da pomogne suncu da savlada mrak.
Nemci su takođe prvi naravili i plastičnu jelku još 1880. godine. To su uradili kako bi sačuvali prave jelke od nekontrolisanog sečenja radi dvadesetodnevnog ukršavanja u kući.
Dve godine od prve veštačke jelke zasijale su i prve električne lampice za jelku. Napravio ih je Edvard Džonson koji je bio pomoćnik Tomasa Edisona.
Zanimljivo je da su ovaj običaj, koji je baš kao i Deda Mraz usko povezan sa hrišćanstvom, prihvatili i narodi drugih religija, pre svega zbog same lepote istog. Tako danas jelka krasi mnoge domove pred Novu godinu i u Japanu, Kini, Turskoj i mnogim drugim zemljama.
Možda jesmo preuzeli ovaj običaj od Nemaca, ali je istina da je mnogo ranije u malo drugačijem obliku bio sastavni deo tradicije naših predaka, pa baš zbog toga treba da okitimo jelku – ali i da imamo badnjak.