Kao jedna od najviših pravoslavnih svetinja u ovom delu Evrope, Hram Svetog Save bez sumnje je najviša crkva na području Beograda, ali i Srbije. Posebnu pažnju posetilaca privlači njena unutrašnjost, ali i podatak o tome ko je sagradio Hram Svetog Save?
Iako je jedan, izuzetno tragičan događaj doveo do toga da Vračarski plato u Beogradu postane toliko poznat, upravo on i pokazuje koliko je srpskom narodu Sveti Sava bio i ostao značajan. Nakon što su pred sam kraj 16. veka, 1594. godine turski osvajači dopremili njegove mošti u Beograd, doneta je odluka da one budu spaljene. Želja Sinan paše bila je da tako pokaže vernom srpskom narodu kolika je snaga osmanske vlasti. A desilo se, zapravo, posve suprotno njegovim očekivanjima.
Do tog trenutka Srbi su poštovali Svetog Savu. Od tada je on postao Svetitelj koji je iznedrio i jedan od najvećih pravoslavnih hramova na području Balkana.
Ko je izgradio Hram Svetog Save?
Nisu Srbi bili u poziciji da se odmah posvete izgradnji ovako značajne svetinje nakon oslonođenja od osmanske vlasti. Ali su to učinili samo deset godina docnije.
Društvo za podizanje Hrama Svetog Save zvanično je osnovano 1895. godine u Beogradu, navedeno je na zvaničnom sajtu ove svetinje.
Članovi tog društva bili su ljudi, koji su u to doba imali izuzetan ugled u Beogradu. Bilo ih je stotinak, a na čelu društva bio je Mihajlo, jedan od mitropolita Srpske pravoslavne crkve. Zato i jeste nemoguće dati odgovor na pitanje ko je sagradio Hram Svetog Save, prosto zato što to nije bio jedan čovek. Ni tada, a ni sada.
Hram Svetog Save na Vračaru
Uprkos želji uglednih Srba toga doba, ali i vernog srpskog naroda, da bude izgrađena svetinja na mestu na kome su spaljene mošti Svetog Save, nije baš sve išlo tako lako. Podsećanja radi, kasnije su se javila i oprečna mišljenja o tome da li je lokacija dobro odabrana, odnosno da li su mošti Svetog Save na Vračaru zaista i spaljene ili se to, možda zbilo na mestu na kome se danas nalazi beogradski park Tašmajdan.
No, bilo kako bilo, lokacija je odabrana i bilo je potrebno izabrati i idejni projekat. Zato je sa tim ciljem i raspisan konkurs 1905. godine. Uslovi konkursa bili su jasno definisani. Pored toga što je Hram Svetog Save trebalo da bude monumentana svetinja, naveden je bio i zahtev da ima između dve i 2,5 hiljade kvadrata unutrašnjeg prostora. Među opštim uslovima konkursa je pisalo i da to treba da bude građevina sa karakteristikama srpsko-vizantijskog stila i da njen zvonik bude odvojen.
Nažalost, nije se javio niko ko je uspeo da na te zahteve adekvatno odgovori. Barem je takvo mišljenje bilo članova komisije, koja se nije nalazila u Srbiji.
Nije, doduše poznato zašto, ali oni koji su donosili zvaničnu odluku o tome da li neki od prispelih projekata zadovoljava zahteve ili ne, nisu bili Srbi, već Rusi. I to članovi komisije, koju su činili stručnjaci odabrani od strane petrogradske Imperatorske akademije umetnosti.
Drugi konkurs
Naredni period ne donosi ništa dobro ni za Srbiju, ni za izgradnju Hrama Svetog Save. Izbili su Balkanski ratovi, pa Veliki rat i tek nakon toga dolazi do obnove i Društva i ideje o podizanju hrama.
Tek 1919. godine je drugi put zvanično raspisan konkurs, ali su uslovi donekle izmenjeni. Više odluku nije trebalo da donesu Rusi, nego stručnjaci iz tadašnje zajednice država, istorijski upamćene kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Povećan je zahtev za površinu građevine, jer je njena unutrašnjost trebalo da bude oko tri hiljade kvadrata, uz mogućnost da primi šest hiljada vernika. Iako je i dalje bio naveden zahtev da Hram Svetog Save bude izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, bilo je dozvoljeno da on bude osavremenjen.
Prvu i treću nagradu na tom konkursu nije osvojio nijedan od predloga koji je dostavljen. Ali je zato projekat, koji je za tu priliku izradio profesor arhitekta po imenu Bogdan Nestorović osvojio drugo mesto.
Kada je započeta izgradnja Hrama?
Na čelu Odbora za izgradnju Hrama Svetog Save u Beogradu bio je Varnava, tadašnji patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Godine 1930. doneta je odluka da na projektu svoja profesionalna znanja udruže drugonagrađeni profesor arhitekta Bogdan Nestorović i za to doba čuveni arhitekta, Aleksandar Deroko. Iako njegov rad nije poneo nijednu nagradu na ranijem konkursu, dobro je poznato da je Aleksandar Deroko jedan od ljudi koji je možda i najbolje poznavao umetnost iz perioda srednjeg veka, pa se smatralo da bi njegova znanja mogla da upotpune Nestorovićev projekat.
Zvanično je 1935. godine započeta izgradnja ovog velelepnog zdanja koje i danas krasi Vračarski plato.
Četiri godine kasnije, na dan kada se veruje da su na Vračaru spaljene mošti Svetog Save, 10. maja 1939. godine položen je i kamen temeljac za gradnju Hrama. Tadašnji patrijarh SPC, Gavrilo bio je čovek koji je tog dana i zvanično označio početak gradnje ove svetinje. U to doba na čelu zemlje bio je srpski kralj Petar Drugi Karađorđević.
(Kadkakozasto.com / B.A. )
