Duboko razumevanje drugih, proživljavanje njihovih radosti i izazova, ključno je za međuljudske veze.
Slobodno se može reći da je u pitanju nešto dublje od saosećanja, prosto zato što, slikovito rečeno, empatija predstavlja mogućnost da u potpunosti razumemo drugo biće.
Kako se definiše empatija?
Višeslojna emocionalna reakcija koja proizlazi iz dubokog razumevanja na prvom mestu, a odmah zatim i saosećanja sa emocijama drugih ljudi, empatija nije pasivno promatranje situacije u kojoj se neko našao, već aktivan proces postavljanja sebe u poziciju druge osobe, dok istovremeno pojedinac pokušava da intuitivno sagleda svet iz perspektive te osobe.
Uz to, empatija omogućava razlikovanje vlastitih emocija od emocija drugih, što je ključ za kvalitetnu međuljudsku komunikaciju.
Budući da je u pitanju višeslojna emocija, to empatija može biti iskazana i na dubljem nivou. Tada osoba obično ima sposobnost deljenja tih emocija u istom trenutku kada ih druga osoba doživljava, što je istinsko saživljenje sa stanjem i situacijom u kojoj se neka druga osoba nalazi.
Empatija takođe uključuje kognitivnu dimenziju, što u suštini podrazumeva da neko ko ima razvijenu empatiju zapravo ima mogućnost da razume emocije druge osobe, čak i ako ih ne deli u istoj meri. Naravno da takva vrsta empatije zahteva duboko razmišljanje i aktivno traganje za razumevanjem.
Važno je napomenuti da empatija nije samo osećanje koje se javlja u vezi sa pozitivnim emocijama, već i sa negativnim, što je posebno značajan vid empatije. Obično to uključuje razumevanje nekoga ko se nađe u teškim trenucima i podršku, naravno, čime se gradi poverenje i jačaju međuljudski odnosi.
Osim toga, empatija može biti proširena na globalni nivo, kada su ljudi u stanju da razumeju emocije i potrebe ljudi koji se nalaze daleko od nas i koje možda uopšte ne poznaju. Sve to doprinosi razvoju društva utemeljenog na razumevanju i toleranciji.
U suštini, empatija je složena emocionalna veština koja nam omogućava da se povežemo sa drugima na dubljem nivou. Ona otvara vrata za intimnije i autentičnije međuljudske odnose, te predstavlja ključnu komponentu emocionalne inteligencije svakog čoveka.
Koje vrste empatije postoje?
S obzirom na to da je u pitanju višesloslna emocija, očekivano je i da postoje različite vrste empatije i da svako od tih osećanja ima neke specifične karakteristike. Ipak, tri su osnovne.
Emocionalna empatija je jedna od njih i u osnovi predstavlja sposobnost deljenja i proživljavanja emocija sa drugom osobom. Jednostavnije rečeno, kada vidimo da je neko radostan ili tužan, mi ne samo da ćemo sa njim saosećati, nego ćemo zajedno sa njim i proživeti tu emociju. Smatra se da se ova vrsta empatije dešava spontano i automatski, te je obično praćena jasnim pokazateljima emocija, kao što su izrazi lica, govor tela ili ton glasa.
Kognitivna empatija fokus stavlja na razumevanje i prepoznavanje emocija druge osobe, ali ne nužno i na deljenje tih emocija. Zapravo, ljudi mogu da razumeju zašto je neko u određenoj emotivnoj situaciji, ali ne moraju nužno da imaju ista osećanja kao i osoba koja se u toj situaciji našla.
Empatija na daljinu je treća osnovna vrsta i podrazumeva sposobnost razumevanja i saosećanja sa emocijama ljudi koji se nalaze daleko od nas, a koje ne poznajemo. Često se navodi da ova vrsta empatije zahteva visok stepen emocionalne inteligencije i imaginacije kako bismo mogli da se postavimo u položaj nekoga ko je fizički udaljen.
Svaka od ovih vrsta empatije igra svoju specifičnu ulogu u našim međuljudskim odnosima. Razumevanje ovih nijansi empatije nam omogućava da bolje interpretiramo i odgovaramo na emocije drugih, što je ključ za dublje i smislenije veze.
Kako se razvija empatija?
Kao što zemlja koja se obrađuje sa pažnjom i ljubavlju, zahteva vreme, razumevanje i strpljenje u procesu razvoja, tako i empatija zahteva razvoj, negu i strpljenje, budući da se ljudi ne rađaju sa ovim osećanjem.
Empatija raste i sazreva zajedno sa decom, pa je zato vrlo važno da ih roditelji od malih nogu uče tome.
U najranijim fazama života, bebe izražavaju osnovni oblik empatije kroz takozvanu oportunističku empatiju, koja se ispoljava kroz osećanja i reakcije na ljude i njihove emocije. Ova vrsta empatije se smatra prvim korakom ka razumevanju osećanja drugih ljudi, jer je dobro poznato da bebe reaguju na promene u izrazu lica, boji ili tonu glasa i slične promene.
Roditelji i staratelji igraju ključnu ulogu u razvoju empatije kod dece. Ukazivanjem na empatično ponašanje, deca uče kako da prepoznaju emocije drugih ljudi i kako da odgovore na njih. U tom smislu i pitanja poput Kako misliš da se oseća tvoj drug zbog toga? mogu i te kako biti od pomoći u razvoju empatije kod dece.
Razvoj kognitivne empatije se dešava tokom detinjstva. Deca počinju shvatati da drugi ljudi mogu imati različita osećanja i da različito reaguju u određenim situacijam. Dečije pesmice i priče za decu u velikoj meri mogu da podstaknu mališane na razmišljanje o perspektivi drugih, te mogu biti izuzetno korisne u ovom procesu.
Podrška i uvažavanje dečjih emocija igraju takođe ključnu ulogu u razvoju empatije. Davanje prostora detetu da izrazi svoje emocije i pružanje podrške u tome pomaže mališanima i u razumevanju važnosti empatije.
Uzevši u obzir da je samosvest temelj empatije, to je i vrlo važno da dete bude u stanju da prepozna, ali i razume sopstvene emocije, to se očekuje i da će takva deca biti u perspektivi u mogućnosti da bolje razumeju emocije drugih ljudi.
Podsticanje dece da uče o različitostima može značajno doprineti razvoju empatije. Čitanje knjiga, gledanje filmova ili razgovori o različitim kulturama i iskustvima pomažu u širenju vidika i razvoja empatije kod dece.
Kako se ispoljava odsustvo empatije?
Budući da se odsustvo empatije karakteriše kao nemogućnost da neko razume i proživljava emocije drugih ljudi, to se može ispoljiti na različite načine. Vrlo često odsustvo empatije ima ozbiljne posledice na međuljudske odnose i zajednicu u celini.
Osoba koja pokazuje odsustvo empatije često ne pokazuje interesovanje za emocije i iskustva drugih. Ljudi koji nemaju empatiju mogu biti distancirani i nezainteresovani za ono što druga osoba oseća. Na primer, ako neko priča o svojim problemima, osoba bez empatije može reagovati ravnodušno ili nezainteresovano.
Kada se neko suočava sa teškoćama ili gubitkom, osoba koja ima nedostatak empatije može pokazati odsustvo saosećanja. Umesto pružanja podrške i razumevanja, oni mogu minimizirati tuđu bol ili čak sugerisati da je osoba odgovorna za svoje patnje.
Osoba bez empatije može imati teškoće u deljenju radosti i sreće sa drugima, tako da može delovati ravnodušno prema tuđim uspesima ili srećnim trenucima. Na primer, umesto da se raduje tuđem uspehu, osoba bez empatije može pokazati zavist ili rivalstvo.
Odsustvo empatije može se ogledati i u nesposobnosti razumevanja njihove perspektive. Primera radi, u sukobu, osoba bez empatije može biti uporna u svojim stavovima i ne razumeti zašto druga strana vidi situaciju drugačije.
Sem toga, odsustvo empatije se može manifestovati i kroz nesposobnost da se razumeju ili prihvate različite perspektive i životni stilovi. Osoba bez empatije može biti sklona osuđivanju ili diskriminaciji drugih koji su drugačiji od nje. Takođe, može biti previše fokusirana na sopstvene potrebe i želje, zanemarujući ili minimizirajući potrebe drugih.
U međuljudskim odnosima, empatija stvara prostor za otvoren dijalog i međusobno razumevanje. Ona nam pomaže da prevaziđemo nesuglasice i konflikte, te da izgradimo veze sa drugim ljudima, uz poštovanje njihove različitosti i stavova. U tom smislu, empatija je osnov zdravih odnosa među ljudima.