Rodna ravnopravnost nije nešto što se treba olako shvatiti ni u ekonomskom, ni u socijalnom i ni političkom smislu, jer put do te ravnopravnosti bio je posut trnjem. Ta rodna ravnopravnost negde još nije ni stigla, a borba za nju i dalje traje. Zato, ako ste muškarac, razmislite o ženama u vašem okruženju i pokušajte da im date priliku da budu ravnopravne i slobodne baš kao i vi.

Kako su živele žene starog veka?

Već smo napomenuli da put ka rodnoj ravnopravnosti nije bio ni malo lak. Međutim, u starom veku žene nisu svuda bile „ugnjetavane“. Možda je jedna od najvećih ironija sveta ta da su žene, u sada većinskim nama poznatim muslimanskim zemljama, bile izjednačene sa jačim polom.

Egipat je u tim drevnim vremenima bio raj za žene. Naime, Stare Egipćanke imale su punu pravnu i poslovnu sposobnost, posedovale su privatnu imovinu, imale su pravo na nasledstvo, mogle su da se razvedu i traže svoju imovinu nazad (uključujući miraz), itd. Kao što znamo, pravo glasa u Drevnom Egiptu niko nije imao, zato što je vlast bila centralizovana i do nje se dolazilo nasledstvom. Slobodno se može reći da je to bila rodna ravnopravnost, u skaldu sa aktuelnim društvenim normaama naravno.

I dok su žene u Starom Egiptu nekada bile jake, u kolevci evropske civilizacije, tačnije u Atini, situacija je bila totalno drugačija. Atinjanke nisu čak smatrane ni građanima, već samo „bićima koja produžavaju vrstu“. Rodna ravnopravnost nije bilo nešto o čemu su razmišljale, jer su čak bile zatvarane po kućama, a na ulice su izlazile samo u posebnim prilikama. Međutim, za Spartanke je situacija bila drugačija. One su mogle da poseduju imovinu i imale su svoja prava. Prema tome, ko kaže da je Sparta zaostajala za atinskim polisom, taj ne zna baš sve činjenice.

U starovekovnom Rimu žene nisu imale pravo glasa, niti su mogle da služe vojsku, a ni da obavljaju neku državnu funkciju. Po rimskom pravu one su bile „nesposobne“ i zbog toga su bile izjednačene sa decom i umno obolelim osobama. Ni ovde rodna ravnopravnost o kakvoj danas govorimo nije dolazila u obzir. Međutim, u kasnijim godinama Rimske republike, udata žena bi zadržavala svoju imovinu kada uđe u brak.

Uticaj religije na ženska prava

Srednji vek je sa pravom smatran mračnim dobom, a to se naročito odnosilo na ženska prava. Iako je na našem Starom kontinentu hrišćanstvo tada našlo svoj dom, to nije pomoglo ženama. Rodna ravnopravnost nije bila nešto o čemu se u tom periodu istorije razmišljalo, čini se.

Nema veze što Biblija, knjiga stara toliko godina, ravnopravno gleda na polove, crkva je to nekako ograničila svojim pravnim normama. Ako žena nije bila iz imućne plemićke porodice (a često joj ni to nije davalo nikakvu prednost), njoj je znanje bilo uskraćeno ili je dobijala obrazovanje samo na kašičicu, u odnosu na jači pol. Nije bitno da li su one u nekim državama imale veća prava, jer nepismene i neuke nisu znale kako da ga koriste bez svog muškarca. Situacija se sa godinama menjala, pa je sve više žena bilo opismenjeno, ali i dalje su smatrane slabijim polom.

Početkom novog veka i tokom čitavog tog razdoblja situacija za žene se neće značajno promeniti u odnosu na srednjovekovno razdoblje. Međutim, ovaj period nam je dao neke od najvećih žena ikada, koje je istorija upamtila kao odlične vladarke (najveća od njih je svakako kraljica Elizabeta I). Od države do države situacija za žene je bila različita, ali ipak su te razlike bile neznatne.

Rodna ravnopravnost i Sufražetkinje

Krajem XIX i početkom XX veka u anglosaksonskim zemljama javio se ovaj ženski pokret, koji je za cilj imao da i pripadnice lepšeg pola dobiju pravo glasa, a cilj je bio da se uz pomoć istog bore za svoja prava.

Iako je ovaj pokret osnovan u SAD, on je veći odjek imao u Ujedinjenom Kraljevstvu. Naime, žene u Britaniji koje su bile sufražetkinje bile su nalik današnjim „huliganima“. Mada, za razliku od njih, britanske sufražetkinje su imale cilj koji je bio za opšte dobro čovečanstva. Tako su se Britanke koje su bile u ovom poznatom pokretu vezivale za pruge, podmetale vatru u poštanskim sandučićima, razbijale prozore i izloge radnji, a ponekad su čak postavljale manje bombe ručne izrade. Sve kako bi rodna ravnopravnost o kojoj su maštale došla do izražaja.

Sve njihove „huliganske“ akcije bile su opravdane. Žene u Britaniji tog doba bile su za istu satnicu znatno manje plaćene od muškaraca, nisu imale pravo glasa, a od njih se očekivalo da daju svoj maksimum na radnom mestu, iako im je radno mesto često bilo znatno lošije za zdravlje od jačeg pola.

Za ovaj pokret se pročulo i van granica Britanije i žene širom Starog kontinenta su počele da sanjaju o svojoj slobodi. A sanjati znači napraviti i prvi korak ka cilju. Rodna ranopravnost i put koji je ka njoj vodio nije bio uopšte lak i razlikovao se od zemlje do zemlje, ali je svaki počeo zahvaljujući priči da su se tamo negde na krajnjem zapadu Evrope žene digle i odlučile da se bore.

Ukoliko vas više zanima rodna ravnopravnost kao tema onda treba da pogledate film Sufražetkinja, iz 2015. godine, koji će vam dočarati ovaj pokret u pravom svetlu.

Zašto je baš Osmi mart Dan žena?

Međunarodni dan žena se slavi 8. marta, a zašto baš tada, možete pročitati u našem tekstu, koji je posvećen upravo Osmom martu i njegovoj istoriji.

Kada je koja država dodelila pravo glasa ženama?

Naravno da ovde nećemo nabrajati sve države na planeti, ali će fokus biti na nama bliskijim i poznatijim. Rodna ravnopravnost je, čini se u svakoj državi drugačije tumačena.

U Švedskoj je još davne 1718. godine dozvoljeno pravo glasa ženama na lokalnim i državnim izborima. Međutim, prvo je 1758. godine ukinuto davanje glasa ženama na lokalnom nivou, a potom i na državnom i to Ustavom iz 1771. godine. Švedska će ovo pravo vratiti 1919. godine, a počeće sa njegovom primenom tek 1921. godine.

U Danskoj i na Islandu žene su dobile pravo glasa 1915. godine, dok će Letonija, Estonija, Poljska, Litvanija, Ruska Republika i Ukrajinska Narodna Republika to učiniti 1917. godine.

Austrija i Nemačka će svom lepšem polu tu čast učiniti 1918. godine, a naredne godine su isto učinile i Mađarska, Gruzija, Luksemburg, Holandija i Novi Zeland. SAD su isto učinile 1920. godine, a Velika Britanija 1928. godine.

Turkinje su se izborile za svoj glas 1930. godine, dok su Francuskinje, Italijanke, Jugoslovenke i Japanke to pravo dobile tek 1945. godine. Žene iz Belgije i Izraela su ovo pravo dobile tri godine nakon naših pretkinja, a Kineskinje 1949. godine.

Grci su svojim ženama pravo glasa dali tek 1952. godine, a Kraljevina Lihenštajn 1984. godine. Što se tiče moderne Švajcarske, ona je to na federalnom nivou učinila 1971. godine, dok će u svim kantonima to pravo glasa žene dobiti tek 1990. godine.

U Saudijskoj Arabiji i UAE pravo glasa ženama je i dalje ograničeno. Prva država je dala lepšem polu da glasa na lokalnom nivou od 2015. godine, dok su UAE to učinili 2006. godine.

Srbija i ženska prava

Dosetljivi muškarci su davne 1918. godine dali pravo glasa ženama u Vojvodini na izborima za Veliku Narodnu Skupštinu, odnosno za ujedinjene Vojvodine i Srbije. Posle toga oni su dobijeno pravo oduzeli srpskom lepšem polu, tako da je i rodna ravnopravnost bila upitna.

Pravo glasa će žene vratiti tek posle Drugog svetskog rata. Ne samo zato što je to bio „trend“ tih godina, već i zato što se to pravo poklapalo sa ideologijom komunizma o jednakosti.

Nakon raspada Jugoslavije, sve zemlje koje su nastale od njenih bivših republika nisu uvodile nikakve promene što se tiče ženskog glasa na izborima.

Zakon nije jednak za sve

Na kraju, treba napomenuti da bez obzira na dobijeno pravo glasa i jednakost, neke žene i dalje to pravo nemaju zahvaljujući svojoj religiji, porodici ili načinu vaspitanja. Žene su sputavane, čak i u izboru ličnog partnera. Rodna ravnopravnost nije u svim zemljama na isti način ni shvaćena ni implementirana. Čak u svetu još uvek postoje zemlje, u kojima se gotovo i ne zna šta je to zapravo rodna ravnopravnost.

Prema tome drage naše, budite ponosne i uživajte u svojoj slobodi, jer na veliku žalost na ovom svetu ima još mnogo žena koje nemaju ništa od gore navedenog. Nemojte više da ne izlazite tokom izbora, jer smatrate da vaš glas neće ništa promeniti – setite se koliko je žena dalo svoj život i slobodu samo da bi vam omogućilo slobodu biranja. U krajnjoj liniji, upravo to je rodna ravnopravnost o kojoj su mnoge žene sanjale.

Volite svoj praznik i tražite od drugih da vam ga srdačno čestitaju, makar zbog svih onih žena koje u prošlim vremenima o tome nisu mogle ni da sanjaju, jer su smatrane nižim bićima i nisu ni slutile da će rodna ravnopravnost ipak zaživeti.