U mračnom srednjem veku bilo je nezamislivo da žene mogu da rade muške poslove. Smatrane su, ne samo slabim polom, već slobodno možemo reći domaćicom i seksualnim objektom. U slučaju da je neka pokazala svoje veštine odmah bih ti žene bile veštice.

Kako se rodila ideja o vešticama?

Verovatno niste znali da se reč veštica nekada koristila i za mudre žene. U dalekoj prošlosti se verovalo da one imaju ogromno znanje o biljkama i sposobnost da ih koriste za dobre i loše napitke.

Međutim, tokom mračnog srednjeg veka situacija će se znatno promeniti za veštice jer su tada počele da budu karakterisane kao osobe koje ulivaju strah u društvo i zajednice. Srednji vek se smatra vekom sujeverja i ogromne vere u jednog Boga. Ljudi su verovali da ih samo Bog ili neki svetac mogu izlečiti ili pak lekar (obavezno muškog pola), a ne žena koja ima znanje o lekovitim biljkama. Grehom se smatralo i to što se žena bavila bilo kakvom naukom, osim ako je bila član visokog društva.

Lov na veštice

Dugi niz godina srednjeg veka bilo je zakonom zabranjeno verovati u veštice i vradžbine, ali zahvaljujući pre svega svetom Bernardinu iz Sijene i papi Inoćentu VIII otvorena su vrata masovnoj histeriji zvanoj – lov na veštice!

Prvo suđenje za veštičarenje bilo je u južnoj Francuskoj, a potom se kao požar proširilo celom Evropom i američkim kolonijama. Ovaj „trend“ je doveo do smrti između 40.000 do 60.000 nedužnih ljudi (pre svega žena, ali bilo je i pripadnika jačeg pola i dece) u periodu od 1480. pa do 1750. godine. Poslednje pogubljene žene prozvanom veštica u Velikoj Britaniji desilo se krajem XVIII veka.

Lov na veštice je pre svega nastao zbog izazivanja straha da sotona i njegovi sledbenici mogu uništiti hrišćanstvo, ali i domišljaja muških lekara da im žene babice ne otimaju posao.

Naime, tokom srednjeg veka postojao je ogroman broj žena babica. Muški lekari su u tome videli pretnju, pa su odlučili da sebi obezbede sigurnu budućnost. Ubrzo je crkva počela da svakog ko ima „natprirodne moći“ smatra sledbenikom sotone. U ovoj grupi su se našle i babice koje su znale koje čajeve žene treba da pije pre i posle poroda ne bi li bolovi prošli i kako da naprave meleme za rane izazvane porođajem ne bi li što pre zarasle.

„Veštičiji čekić“

Ovaj zloglasni traktat o vešticama se u originalu naziva Malleus Maleficarum. Napisao ga je inkvizitor Hajnrih Karmen. Mnogi smatraju da je ovaj spis pre svega krivac za histeruju lova na veštice.

Po Karmenu, žene su bile podložne vražbinama jer nemaju umerenost ni u dobroti ni u porocima. Nije bilo zlatne sredine – žena je bila predobra ili veoma zla. Ženski rod je više ljut i osvetoljubiviji nego što je to muški. U ovom delu se navodi da žene lako mogu skliznuti i isprobati demonska iskušenja jer su moralno slabije od muškaraca.

Žena je ona koja vara i pada u iskušenja, a krivac za to je prva žena – Eva. Tako da je to pitanje lakog morala i padanja u sotonina iskušenja urođena pojava kod svake žene i ona ne može protiv svog bića.

Zato je srednji vek učio žene da je njihova svrha pre svega da rađaju i budu društvo muškarcima. Iz toga je iznet zaključak da su žene pre svega seksualni objekti.

Kako se sudilo vešticama?

Da se ​​neko optuži za bavljenje vradžbinama bilo je dovoljno da poseduje tzv. đavolov znak. Ovaj znak bi bio neobična crna ili tamnija fleka na koži. Možemo zaključiti da nije bilo lako ljudima sa nepravilnim oblikom mladeža ili nekom bradavicom na telu u srednjem veku.

U slučaju da osoba ne poseduje znak sotone postojala je mogućnost da se „dokaže“ da se bavi veštičarenjem kroz više vrsta testova tokom suđenja.

1. Suđenje vatrom

Ovde bi žene hodale po usijanom uglju na udaljenosti od tri metra ili bi morale držati užareno gvožđe. Rana bi se posle čina previjala, a sveštenik bi posle tri dana pregledao i doneo konačnu odluku. Odluku bi doneo na osnovu pravila da ako se rana zalečila u tri dana to se smatralo Božijom voljom i žena bi bila proglašena nevinom, a ako nije zarasla to bi značilo da je Bog digao ruke od nje i da je treba ubiti. Osuđena veštica bi se spaljivala na lomači.

2. Suđenje vodom

Postojala su dva tipa suđenja uz pomoć vode – hladno i toplo.

Tokom prvog bi se žene potapale u potok ili reku. Ako preživi to bi bio dokaz da šuruje sa đavolom, a ako bi tokom testa preminula bila bi proglašena nevinom. Nekada bi za ženu vezali više kila tereta. Ako bi plutala to bi bio znak da je zaista veštica, a ako bi se udavila dok je težina tereta vuče na dno, bio bi dokaz da je nevina.

Suđenje ključalom vodom se odvijalo u crkvi. Žena je trebalo da iz ključale tečnosti izvadi određeni objekat. Potom bi ruka bila previjena i sveštenik bi pregledao ranu posle tri dana. U slučaju da joj je ruka bez povreda to bi bio znak da ju je Bog štitio, u suprotnom bi žena odmah bila spaljivana na lomači.

3. Suđenje uljem

Treba napomenuti da se ovo u praksi nije izvodilo u Evropi i Severnoj Americi, ali to pokazuje da je u svakoj kulturi postojala muka za žene koje su bile krive za sav „užas sveta“. Bilo je slično testu sa vodom samo što ulje ključa na višoj temperaturi. Krivica bi se utvrđivala baš kao i sa vodom, a žena koja bi odbila da ubaci ruku u ključalo ulje smatrana je krivom.

4. Suđenje otrovom

Baš kao i prethodni tip, ni ovaj nije primenjivan u Evropi i Severnoj Americi, ali jeste u drugim delovima sveta. Nesrećna žena je morala da pojede neku otrovnu biljku. U slučaju da odmah povrati pojedeno smatrala bi se nevinom, dok ona koja bi se razbolela ili preminula bila bi proglašena krivom.

5. Božiji sud

Ovo je bila kombinacija gore navedenih tipova suđenja. Naime, smatralo se da ako je žena zaista nevina, Bog će joj pomoći u mukama i čudom joj spasiti život. U slučaju da joj Bog ne pomogne, ona bi bila ubijena i pravda bi bila zadovoljena.

Najpoznatija optužena veštica

Sigurno jedna od najpoznatijih žena u istoriji koja je osuđena za veštičarenje je fenomenalna Jovanka Orleanka. Ova Francuskinja ne samo da je vodila svoj narod u brojne pobede, nego je u istoriji upamćena kao jedna od najboljih ratnika. Međutim, bez obzira na svoja dostignuća ona je optužena za veštičarenje i spaljena je na lomači. Sveštenstvo nikako nije moglo da poveruje da su joj se obraćali sveci i to što je nosila mušku odeću su smatrali skandaloznim.

Veštice danas

Verovali ili ne čak i danas se neke žene karakterišu kao veštice. Naime, zabeleženi su slučajevi širom Velike Britanije da je neka osoba okupirana đavolom. Crkva čak naplaćuje i do 500 funti ne bi li đavola izbacila iz tela „zaražene“ osobe.

Lov na veštice nije prestao ni u Indiji. Često do nas stižu vesti kako je neka žena javno ponižena zato što je bacala crnu magiju na svoju okolinu. U Africi je lov na veštice u punom jeku kao i u srednjem veku. Ozloglašena islamska grupa ISIS je pre nekoliko godina pogubila dve žene zato što su veštice.

Tragedija je da i danas većina ljudi, ako vide lepe ili zavodljive ili pak pametne žene, prvo što prokomentarišu je da su veštice. Izgleda da se neke stvari u istoriji nikad ne menjaju samo su ponekad obojene veselijim bojama.