Potrage za Svetim Gralom vekovima su aktuelne. U XII veku širom Francuske mogle su se čuti priče o misterioznom Svetom Gralu, o kome su pevali trubaduri i pisali pesnici. Bile su to pre svega priče o viteštvu i pustolovinama hrabrih junaka čistog srca i duše.

U pitanju je relikvija, koja je deo keltske i normanske tradicije, a predstavlja pehar iz kojeg je Isus Hristos pio za vreme Tajne večere. Legenda se održala do današnjih dana, a vera da ovakva relikvija postoji i danas je veoma prisutna u ljudskoj svesti.

Početak mita o Svetom Gralu

Prvi mitovi vezani za Sveti Gral opisivali su ga kao tacnu na kojoj se magično stvarala hrana. Godinama se priča menjala, pa je Gral dobio oblik svetlećeg kamena. Da bi na kraju bio učvršćen mit da je to posuda u obliku pehara u kojoj se nalazi Isusova krv i koju je mogao držati jedino junak čistog srca, koji je okajao sve svoje grehe.

Legenda kaže kako je Gral u Rim doneo Sveti Petar. Pape su ga nakon toga puna dva veka koristili kao svoj putir. Druga pak legenda navodi da je Josif iz Arimateja doneo u Britaniju Sveti Gral i koplje kojim je proboden Isus. Šta se kasnije desilo sa Gralom opisano je u više legendi.

Međutim, istorija ne zna ni za jednu nama poznatu osobu iz XII veka koja je zaista verovala da Sveti Gral postoji, ali svi mi znamo da je to bilo doba Krstaških ratova. Istorijski zapisi svedoče da su se vojnici iz pomenutih ratova borili za svoju veru, ali i da su išli u potragu za relikvijama i čašću put Jerusalima.

Ričard Lavlje Srce, Persifal i Sveti Gral

Priča o ovom Svetom predmetu je tesno povezana sa jednim od najvećih vladara ikada – Ričardom I, zvanim Ričard Lavlje Srce. Poznato je da je Ričard bio više Francuz nego Englez. Pisao je pesme na maternjem jeziku, a šale je zbijao uglavnom na latinskom, dok engleski gotovo da nije ni znao. Odrastao je u dvorcima svoje majke u Francuskoj kao njen omiljeni sin. Voleo je umetnost, čast i viteštvo.

U to doba, u Francuskoj, živeo je i pisac Kretjen de Troa. Ovde treba napomenuti da u to doba niko književna dela nije smatrao kao plod mašte, već da su bila istinita. Naravno, svako se pisano delo razvilo iz proverenih i neproverenih istorijskih izvora. Tako je Kretjen napisao prvu legendu o Gralu, tačnije epsku pustolovinu o divljem dečaku Persifalu od Velsa koji traži božansko blago, odnosno Gral.

Stvarajući ovo delo, francuski pisac se oslanjao na velšku sagu o junaku Prideri. Priča kaže da je Persifal postao vitez i okajao sve svoje grehe, pa potom krenuo u pustolovine. Lutajući tako raznim zemljama jednom je naišao i na kralja ribara iliti čuvara Grala. Pomenuti kralj je naime bolovao od misteriozne i veoma bolne rane koju može izlečiti samo mladi junak čistog srca koji će ga upitati „Kome Gral služi’?“. Videvši Persifala, kralj ga je pozvao u svoj dvor da se odmori i prezalogaji nešto, nadajući se da će mu baš on postaviti pitanje zbog kojeg će ozdraviti.

Negde pri kraju večere pojavila se povorka ljudi koji su išli u redu jedan iza drugog. Devojka koja je bila na kraju nosila je misterioznu svetleću posudu i stala je ispred mladog viteza. Međutim, on nije ništa upitao kralja, već je samo nemo gledao u lepotu predmeta koji je devojka nosila.

Idućeg dana, kada se probudio, Persifal je bio sam u dvorcu, kao da prethodno veče nije ni postojalo. Posle ovog događaja, Kretjenov junak će nastaviti da luta i tokom svojih putešestvija saznaće šta je propustio. Saznavši istinu, Persifal će dugo godina tražiti kralja ribara, a kada ga je napokon nađe, kralj će ozdraviti, a Persifal će postati novi čuvar Grala i saznaće da se ova najsvetija relikvija hrišćanstva nalazi u samoj duši vernika.

Da bi vam postalo jasno zašto je  Kretjenova epska pustolovina povezana sa kraljem Ričardom opisaćemo vam u kratkim crtama život jednog od najvećih junaka XII veka.

Ričard Lavlje Srce

Kada je napunio 21. godinu Ričard je ugušio pobunu koja je bila protiv njega i osvojio do tada neosvojivu tvrđavu Tajebur. Od tada će ga savremenici smatrati najstrašnijim vitezom toga doba. Par godina po ovom događaju, mnogi plemići optužiće Ričarda da im otima žene i kćeri, ne bi li ih prvo on lično iskoristio, a potom davao i svojim vojnicima da uživaju u njima. Da ovaj podatak nije samo deo legende i mita, govore nam istorijski izvori u kojima se pominje da je budući kralj priznao bar jedno vanbračno dete.

Mnogi smatraju da se Ričardova surovost rodila par godina pre ovih nemilih događaja iliti 1167. godine. Te godine su mu se razišli roditelji, jer je kralj Henri II smatrao da njegova žena Elenora okreće sinove protiv njega, pa ju je zbog toga stavio u pritvor u kojem će biti do kraljeve smrti.

Da je Ričard bio nemilosrdan i kivan prema svom ocu govori i podatak da se udružio sa njegovim neprijateljima ne bi li započeo pobunu protiv njega. Ta pobuna je prerasla u više oružanih sukoba u severnoj Francuskoj iz kojih će mlad i vešt sa mačem, Ričard, izaći kao pobednik i kralj Engleske.

Godine 1187. muslimanski vojskovođa Saladin je osvojio Jerusalim i sa tim činom u njegovim rukama su se našle dve najveće relikvije hrišćanskog sveta – Sveti grob i deo krsta na kojem je bio razapet Isus Hristos. Zbog toga će Ričard krenuti u Treći krstaški rat.

Priče o ovom velikom vitezu i ratniku brzo su se raširile, tako da je većini vojnika bila čast boriti se uz živu legendu. Ubrzo po dolasku, osvojio je luku Akri i zarobio je veliki broj muslimanskih vojnika. Tada je Ričard pokušao da pregovara sa Saladinom od kojeg je tražio novac i deo krsta na kojem je bio razapet Isus. Uvidevši kakvo blago za hrišćanski svet ima u svojim rukama, muslimanski vojskovađa je pokušao da ucenjuje Ričarda.

Međutim, kralj Engleske nije hteo tako da pregovara, pa je više od 2.000 muslimanskih zarobljenika pogubio u jednom danu. Posle ovog krvavog događaja Ričard je čuo priče da u okolini, u jednoj pećini, živi pustinjak koji je vidovit. Istog momenta kada se uverio da su ove priče istinite, krenuo je da potraži pustinjaka. Kada se susreo sa njim, ovaj mu je rekao da napusti Svetu zemlju, jer neće uspeti da je sada osvoji i predao mu je relikviju, deo krsta na kojem je razapet Isus, koju je prethodno tražio od Saladina. Posle sedam dana od ovog događaja Ričard se vratio u Francusku.

Sedam godina po povratku kući biće ranjen strelom u rame i dobiće gangrenu. Dok je bio bolestan pisao je svim svojim neprijateljima i molio ih za oproštaj za svo zlo koje im je naneo. Umro je u 41. godini života. Interesantan je podatak da je Ričard Lavlje Srce u Engleskoj proveo sve ukupno samo šest meseci, a u ostrvskoj državi se smatra junakom nacije.

Ko je ovu legendu najbolje sročio u književnosti?

Najbolju legendu o Svetom Gralu napisao je nemački vitez i pesnik Volfram fon Ešenbah. Živeo je u doba nakon Ričardove smrti.

Njegov Parcifal ( tako se zvao Persifal u nemačkoj verziji) je protestovao protiv Krstaških ratova, imao je brata muslimana koji se davno izgubio, pa je išao u potragu za njim.

Da biste shvatili koliki je značaj ovog dela iz XIII veka, napomenućemo da je to doba bilo poznato po verskoj netoleranciji. Naime, tada je posejano seme zvano inkvizicija. Vernici koji nisu verovali u Hrista, već u Alaha ili su se smatrali Mojsijevim sledbenicima, bili su neprijatelji, pa su se shodno tome bili proganjani i ubijani.

Tvrđava Montsegur i Oto Ran

Na jugu Francuske, na obroncima Pirineja, nalazila se u to doba zemlja Katara, sa tvrđavom Montsegur. Katari su bili veoma miroljubiva hrišćanska sekta, ali u doba verske netolerancije nisu se svideli poglavarima katoličke veroispovesti. Zbog toga je 1244. godine izvršena opsada, a potom i osvajanje ovog utvrđenja od strane Krstaša. Neformalan je podatak, da se baš u zidinama tvrđave Monstegur čuvao Sveti Gral.

Sedam stotina godina posle pada tog utvrđena na jugu Francuske, tačnije 1931. godine, nemac Oto Ran je došao u ovo mesto koje je nekad pripadalo Katarima ne bi li našao tu relikviju.  

Oto je smatrao da se negde u pećinama oko utvrđenja krije najsvetija relikvija, pošto su je tu donela tri katarska viteza. Posle višenedeljnog istraživanja nije uspeo da nađe Sveti Gral, ali navodno je našao postolje na kojem je stajao. Potom je otišao put Pariza i tamo je zapisao sve što je otkrio. Knjigu je objavio 1933. godine pod nazivom Krstaški rat protiv Svetog grala.

Međutim, siromašnom nemačkom piscu i u duši arheologu ovo delo neće doneti slavu odmah. Živeće u bedi do 1935. godine, kada je primio anonimni poziv iz Nemačke. Nepoznat čovek ga je zamolio da dođe u Berlin, jer je bio očaran njegovim delom i hteo je da finansira dalje istraživanje. Njegova plata za pisanje nastavka bi iznosila mesečno 1.000 maraka. Vrativši se u svoju otadžbinu, otkrio je da je anonimni obožavatelj ni manje ni više nego ozloglašeni vođa Šucštafela, nama svima poznatijeg kao SS-a – Hajnrih Miler.

Nacisti su verovali da Gral pripada arijevskoj rasi i da su ga oni izgubili zbog rasnog mešanja. Zbog toga je Hiteler i obnovio srednjovekovni dvorac Vevelsburg, u kojem se okupljao sam vrh SS-a za okruglim stolom, nalik onom oko kojeg su se okupljali srednjovekovni vitezi. Tu su se vodile polemike o tome gde se sada nalazi Sveti Gral i kako ga treba vratiti arijevskoj rasi. Samim tim nacistički vođa dobio bi moć koju i zaslužuje, ne bi li uspešno vodio rat koji će uskoro započeti.

Miler je ponudio Otou mesto u svojoj jedinici. Međutim, mladi pisac je dobio rok da more napisati još dve knjige na istu temu. Jednu za 1937., a drugu za 1939. godinu. Oto je shvatio da cena prijateljstva sa nacistima nije ni malo niska. Morao je da izmišlja i da piše ono što bi oni voleli pročitati, bez ikakvog istraživanja. Da stvar bude još gora, do Milera su došle glasine o Otovoj homoseksualnosti, pa je zato pisca poslao 1937. godine da jedno vreme bude čuvar u jednom od mnogobrojnih logora. Razlika između tog logora i ostalih je bila što su ovde pored Jevreja bili smešteni i intelektualci, ali i homoskesualci. Da bi pokušao da otkloni glasine o sebi, pisac koji je obožavao Sveti Gral pisao je Mileru da želi da se oženi udovicom koja ima plavokosog sina od četiri godine. Međutim, pošto nije mogao do kraja da ide u dubinu svoje laži, 1938. godine obavestio je svog nadređenog da je venčanje otkazano.

„Nažalost, moram vas zamoliti da intervenišete kod vođe SS-a da bez odlaganja me oslobodi službe u SS-u. Razlozi zbog kojih sam doneo ovu odluku tako su ozbiljne naravi da ih vam mogu saopštiti jedino usmenim putem“, napisao je u svojoj ostavci legendarni istraživač Grala.

Šta je on otkrio Mileru ne zna se ni danas.

Glasine o njegovoj kazni kažu da mu je vođa SS-a naredio da izvrši časno samoubistvo ili će u suprotnom završiti u logoru. Oto Ran je viđen poslednji put u zimu 1939. godine u Kufštajnu, u Bavarskoj, kada se uputio prema zavejanoj planini. Sledećeg dana nađen je zamrznut u snegu i uz njega su se nalazile dve bočice od lekova.

Poštovalaci rada i dela Otoa Rana veruju da je on tada pobegao i nastavio da traga, pod lažnim imenom, za Gralom kojeg je na kraju i pronašao. Inače, upravo je ovaj arheolog inspirisao čuveni filmski serijal o Indijani Džonsu.

Poreklo reči Gral

Za reč Gral se ne zna čijeg je porekla. Dodatak „Sveti“ se ne pojavljuje u svim istorijskim zapisima. Međutim, ako San graal napišemo spojemo i razdvojimo posle četvrtog slova, dobićemo dve reči koje bi u srednjovekovnoj Francuskoj i Španiji značile – kraljevska krv. Naime, ako uzmemo u obzir da se Isus u mnogim izvorima spominje kao potomak kraljevske loze Davida, onda nam je prethodna igra reči i slova mnogo jasnija.

Tako ne treba da nas čudi što zvanično hrišćanska crkva nikada nije prihvatila, ali se ni suprostavila, legendi o Svetom Gralu.