Knjiga Džeja Ašera Trinaest razloga nije samo za tinejdžere, već i za sve roditelje, vaspitače i one čiji je rad vezan za mlade. Uticaj verbalnog i fizičkog nasilja mladih na njihove drugare iz škole glavna je tema ovog rada Džeja Ašera. Pisac do najsitnijih detalja opisuje devojčicin bol i nesposobnost da se nosi sa njim.
Glavni lik ovog dela je mrtav. Hana Bejker je izvršila samoubistvo. Dve nedelje nakon tog nemilog događaja, Klej Džensen je dobio paket sa sedam audio kaseta koje kriju razloge zbog kojih je Hana odlučila da sebi oduzme život. Čim je stavio prvu kasetu u kasetofon i pritisnuo „play“, čuo je Hanin poznati glas.
„Nadam se da ste spremni, jer ću vam ispričati priču o svom životu. Tačnije, zašto je moj život prekinut. I ako slušate ove snimke, vi ste jedan od razloga za to. „
Međutim, nije Klej jedini koji će čuti ili je čuo Haninu priču. Svi oni koji su doveli do sloma njene duše bili su na listi da slušaju ove trake na kojima se ona ispoveda.
Ašer pokušava da nam dočara kako obični tračevi i presude o tome utiču na um mlade devojke. Čak i kada počne kao bezazlena stvar ili šala, svaka glasina može kao nož preseći dušu svakog tinejdžera. Hana se borila sa takvim tračevima.
Tračevi i osude su ono što polagano oduzima samopouzdanje i volju za životom mladoj Hani.
„Glasine zasnovane na poljupcu uništile su uspomenu za koju sam se nadala da će biti nešto posebno. Zbog glasina zasnovanih na poljupcu počeo je da me prati loš glas u koji su drugi ljudi verovali i na koji su reagovali.“
I kao što to obično biva, posle prvog trača o nekom, krenuli su i sledeći. Dok su se prenosili od jednog do drugog svako bi ih dodatno začinio. Reputacija Hane Bejker je zauvek bila uništena. Čak i ako bi našla nekog prijatelja, upravo su te glasine bile razlog da na njeno prijateljstvo ljudi ne gledaju ozbiljno. O momcima i da ne pričamo, jer po glasinama Hana je devojka koja prihvata sve.
„Ako dodirnete devojku. čak i u šali, a ona vas odgurne, ostavite je… na… miru. Ne dodirujte je. Bilo gde! Samo prekinite. Od vašeg dodira joj je muka.“
Na Hanu nisu uticale samo glasine, već i neodgovornost njenih drugara, a i nje same. Kada ste svedok zločina, a o tome ćutite, ta će vas krivica izjesti kao nikad ništa ranije. Lomiće vas i progoniti i na javi i u snu. Teško je i kada se stariji nose sa takvim stvarima, a kamoli kada ste u tinejdžerskom dobu.
„Čvrsto sam zažmurila. Više nisam gledala televiziju. Više nisam bila u toj sobi. Mogla sam samo da mislim o onom plakaru, o tome kako sam se sakrila okružena jaknama. I ponovo sam počela da se ljuljam napred-nazad, napred-nazad. I ponovo nije bilo nikog da me čuje kako plačem.“
Posle psihičkog usledilo je i fizičko nasilje. Neko će reći da je sama to tražila, ali pre nego što donesete taj zaključak, shvatite da je njena duša bila uništena još pre tog nemilog događaja. Tražila je samo jedan razlog više da nestane.
„Svi vi koji slušate, da budem jasna. Nisam rekla ne i nisam mu odgurnula ruku. Samo sam okrenula glavu, stegnula zube i borila se sa suzama. A on je to video. Čak mi je i rekao da se opustim.“
Međutim, čak i posle najgore stvari koja ju je zadesila tokom mladosti, rešila je da pruži životu poslednju šansu. Tražila je savet od jednog profesora. Ispričala mu je svoju priču puna stresa i tuge, koji su je progonili već duži period, a profesor ipak nije sagledao situaciju ozbiljno. Bar ne toliko ozbiljno da je spreči da napravi sledeći korak. Baš zbog toga je ova knjiga dobro štivo za sve prosvetne radnike i one koji rade sa omladinom, jer njihovo pravilno sagledanje situacije tinejdžerima mnogo znači.
„Mislim da sam bila veoma jasna, ali niko ne preduzima ništa da me zaustavi… Mnogima od vas je bilo stalo, samo ne dovoljno. A to… to je ono što sam morala da otkrijem.“
Teško je kada se osoba, koja iz dečijeg života punog radosti i igre, prelazi u svet odraslih. Pre svega zato što taj prelazak traje nekoliko godina (svima poznat kao tinejdžersko doba), a tokom tog razdoblja će vas uporno neki smatrati odraslima, dok ćete za druge i dalje biti dete. Upravo je to ono što najviše zbunjuje mlade tokom „ludih“ godina i njihova duša je tada najviše izložena bolu. Oni ni sami ne znaju gde pripadaju. Emocionalna edukacija je jedna od najbitnijih stavki svakog tinejdžera.
„Neki od nas će biti previše besni na Hanu zato što se ubila i okrivila sve druge. Ja bih joj pomogao, samo da mi je dopustila. Pomogao bih joj zato što želim da bude živa.“
Ovo delo iz 2007. godine kod nas je izdala Laguna. Ako ste od onih koji ne vole da čitaju, Netflix je ovaj roman ekranizovao.
Zašto je ovaj roman bitan?
Svedoci smo vremena kada su priče o verbalnom i fizičkom nasilju koje se vrši po školama širom sveta, a i u našoj državi, skoro svakodnevne. Setite se koliko ste puta proteklih godina u novinama pročitali članak o samoubistvu deteta zbog verbalnog i psihičkog nasilja koje je trpelo u, po mnogima, najlepšim godinama.
Mnogi će reći da je za to krivo stanje u kojem se nalazi država i društvo. Međutim, ovakva nedela se dešavaju i u državama i društvima koja su finansijski i kulturno mnogo ispred nas.
Čak ne mislimo ni da je presudna stavka u ovakvim slučajevima vaspitanje, jer ne želimo da verujemo da neki roditelji svesno truju svoju decu da je neko drugi manje vredan i da zaslužuje podsmeh. Pre će biti da je stvar u tome što se mladi ne edukuju o tome šta izaziva verbalno nasilje kod žrtve. Psihologija se uči tek u kasnijim razredima i često uz nju ide epitet „nebitnog“ predmeta.
Trinaest razloga zašto treba da pročitate ovo delo:
- Saznaćete koji su predznaci nečijeg samoubistva
- Više nikada na nečije „ubiću se“ nećete gledati samo kao na uzrečicu
- Posmatraćete vaše drugare/omladinu oko sebe ne bi li nekom pomogli, ako uvidite da je nesrećan ili da se čudno ponaša
- Tračevi vas neće više toliko opčinjavati
- Nećete osuđivati ljude zbog načina na koji žive svoj život
- Poštovaćete sve koji se nalaze oko vas u bilo kom momentu, pa čak i one koji vas nerviraju, jer ćete znati da i njih nešto muči čim se tako ponašaju
- Znaćete da uvek u vašoj okolini ima bar jedna osoba koja je uvek spremna da vas sasluša i pomogne vam
- Shvatićete da nije bitno šta većina priča, već da imate bar jednog pravog prijatelja pored sebe dok se nalazite u tornadu tračeva
- Znaćete kada vas neko prvi put povredi verbalno ili fizički da ćete morati da stanete „na crtu“ ili potražite pomoć ne bi li to prestalo
- Bićete odgovorniji i ni na jednu svoju pogrešku nećete gledati kao bezopasnu
- Svaki incident kome ste prisustvovali kao njegov stvaralac ili svedok ćete prijaviti onome kome treba
- Znaćete da ćutanjem i potiskivanjem svojih osećanja nećete pomoći sebi
- Znaćete da, bez obzira u kakvom bolnom periodu se nalazite, bolje sutra postoji uz ljude koji vas vole ( a takvi ljudi zaista postoje u svačijem životu)