Podeli

Zemljotresi su prirodna pojava, mada su zabeleženi i zemljotresi koji su nastali usled dejstva ljudi. Do potresa može doći i usled vulkanske aktivnosti, nuklearnih proba ili eksplozija.

Kada dođe do pomeranja tektonskih ploča, nastaju zemljotresi. Isto tako, potresi se mogu javiti i prilikom udara, odnosno kretanje kore planete Zemlje. Kao posledica svega toga dolazi do oslobađanja značajne količine energije, te se javlja podrhtavanje Zemljine kore, što ljudi osećaju kao zemljotres ili potres.

Šta su tektonske ploče?

Upravo je pomeranje tekstonskih ploča dovelo do nastanka kontinenata. Međutim, teorija o postojanju i pomeranju tektonskih ploča mnogo je kompleksnija i nećemo joj ovom prilikom posvetiti značajnu pažnju, ali ćemo se osvrnuti na njene osnove, kako bi se bolje razumelo zašto nastaju zemljotresi.

Geološka teorija se oslanja na raniju hipotezu o pomeranju kontinenata, uz koncept širenja okeanskog dna. Spoljni deo Zemlje čini litosfera, a ispod nje je astenosfera. Upravo je litosfera izdeljena na ploče, koje se nazivaju tektonske ili litosferne. Ukupno je 7 tektonskih ploča, koje se smatraju glavnim.

Konvergentne (destruktivne), divergentne (konstruktivne) i transformne (konzervativne) su granice između ploča, a upravo duž granica tih ploča dolazi do promena koje utiču na ljude. Pojavljivanje rovova i raseda, te vulkanska aktivnost i zemljotresi tek su neke od pojava koje su karakteristične za granice tektonskih ploča, odnosno njihovo pomeranje.

Iako ima i manjih ploča, kao što su Filipinska, Karipska i Arabijska, recimo, najveće tektonske ploče su:

Afrička
Severnoamerička
Evroazijska
Južnoamerička
Indo-australijska
Antarktička
Tihookeanska

Sve osim poslednje su kontinentalne tektonske ploče (sima je stari naziv), dok je jedina okeanska tekstonska ploča (stari naziv za ovakve ploče glasi sial) ona koja pokriva područje Velikog Tihog okeana. Osnovna razlika između kontinentalne i okeanske tektonske ploče ogleda se u njenom sastavu, ali i poziciji koju zauzima. Okeanska je po svom sastavu gušća od kontinentalne, a u njoj postoji veća količina teških metala, ali manja količina silicijuma i baš zato se nalazi ispod nivoa mora, za razliku od kontinentalne, koja je smeštena iznad tog nivoa.

Pomeranje tektonskih ploča i zemljotresi

Da bi se bolje razumelo koliko je pomeranje tektonskih ploča na godišnjem nivou, stručnjaci su izvršili poređenje sa brzinom rasta noktiju kod ljudi, kao minimalnom pomeranju od svega par milimetara i brzinom rasta kose kod ljudi, od oko pet centimetara. Reklo bi se, šta je to za godinu dana? Ali Priroda nas demantuje, pa smo svedoci snažnog zemljotresa u Turskoj i Siriji, ali i nedavnog zemljotresa u Rumuniji, koji se osetio i u Srbiji.

Dakle, tektonske ploče čija je dibljina oko 100 kilometara svojim pomeranjem izazivaju potrese, koji dovode ne samo do materijalne štete, nego i do brojnih žrtava.

Međutim, nisu samo zemljotresi posledica kretanja tektonskih ploča. Naime, prilikom susreta dve ploče može doći i do nastanka planina, ali i okeanskih rovova, te vulkana. Gotovo svi vulkani koji su i dalje aktivni nalaze se upravo na granicama tektonskih ploča.

Pročitajte kako je Erzin ostao neoštećen tokom zemljotresa?

Kako nastaju zemljotresi?

Najjednostavnije objašnjenje o pojavi potresa, odnosno zemjotresa, vezuje se za tektonske ploče i njihovo pomeranje. Naime, onog momenta kada se one sudare dolazi praktično do zaglavljivanja. Upravo tada stenska masa trpi najveći pritisak i onog momenta kada više ne može taj pritisak da istrpi, Zemlja reaguje pojavom koju ljudi osećaju kao zemljotres. Zapravo se u tom trenutku stene lome i proklizavaju duž raseda.

Sve pomenuto odnosi se na zemljotrese koje nastaju prirodno, usled kretanja planete Zemlje, mada oni mogu biti izazvani i od strane čoveka, ali do njih može doći i usled aktivnosti vulkana.

Kako se dele zemljotresi?

Najosnovnija podela zemljotresa jeste po njihovom poreklu i to na prirodne i veštačke zemljotrese, odnosno one koji nastaju pod uticajem ljudskog faktora.

Prirodno izazvani zemljotresi dele se na:

spontane ili tektonske
izazvane (vulkanski i urvinski)

Kada dođe do oslobađanja seizmičke energije u kori planete Zemlje javljaju se tektonski ili spontani zemljotresi. Najčešće se javljaju usled pomeranja tektonskih ploča, te njihovog sudaranja, odnosno proklizavanja duž raseda. U obliku seizmičkih talasa se nakon toga šire u prostoru.

Usled kretanja magme u vulkanskim oblastima, a obično nakon erupcija ili eksplozija vulkanskih gasova dolazi do pojave vulkanskih zemljotresa, dok su urvinski zemljotresi oni do kojih dolazi u velikim pećinama i drugim podzemnim prostorijama, a kada se obruše pećinski svodovi ili bočni zidovi.

Postoje i androgeni ili veštački zemljotresi, koji nastaju usled negativnog ljudskog delovanja na okolinu i prirodu u celosti.

Magnituda, epicentar i hipocentar zemljotresa

Seizmologija je nauka koja se bavi izučavanjem zemljotresa, a taj pojam potiče od dve grčke reči, koje se slobodno prevode kao zemljotres i nauka.

Na mestu na kome se jedan zemljotres najjače oseća nalazi se njegov epicentar. Posmatrano u prostoru, epicentar se nalazi tačno iznad hipocentra, vertikalno.

Hipocentar je zapravo žarište zemljotresa, odnosno ona tačka u unutrašnjosti kore planete Zemlje, u kojoj je zemljotres i nastao. Jedinica mere količine energije koja je oslobođena u epicentru naziva se magnituda.

Postoje tri vrste hipocentra i to:

plitki (na dubini do 70 kilometara)
srednji (njihova dubina je između 70 i 300 kilometara)
duboki (javljaju se na dubinama između 300 i 730 kilometara)

Što je zemljotres plići, on je razorniji.

Skale za merenje zemljotresa – Rihterova i Merkalijeva skala

Kada se javi zemljotres, objavljuju se vesti o tome koje je jačine bio, pa se pominju i Merkalijeva i Rihterova skala. Ipak, mnogi od nas zapravo ne znaju šta koja od njih podrazumeva, pa ćemo to sada razjasniti.

Na osnovu energije koja se oslobodi u hipocentru zemljotresa, definiše se njegova jačina po Rihterovoj skali. Na njoj ne postoji gornja granica, mada zemljotres jačine 10 stepeni Rihterove skale do danas nije zabeležen, a ako bi imao snagu 12 stepeni te skale, to bi bilo jednako onoj količni energije, koju u toku jednog dana Sunce emituje na Zemlju.

Do sada najjači zemljotres od 9,5 stepeni Rihterove skale zabeležen je 1960. godine u Čileu.

Rihterova skala, opisno po stepenima izgleda ovako:

1 stepen – Ljudi ga ne osećaju, ali ga beleže instrumenti

2 stepena – Ljudi ga ne osećaju, čak i ako se nalaze u blizini epicentra

3 stepena – Ukoliko su u zatvorenom prostoru, ljudi ga mogu osetiti

4 stepena – Ljudi ga u većini slučajeva osećaju, a može da izazove i manja oštećenja na objektima

5 stepeni – Svi ga osećaju, dok su oštećenja na objektima manje (na novijim) i srednje jačine

6 stepeni – Svi ga osećaju i oštećenja na skoro svim objektima su srednje jačine

7 stepeni – Svi ga osećaju i oštećenja na objektima su velika

8 stepeni – Svi ga osećaju i izuzetno je razoran

9 stepeni – Najjači do sada zabeležen zemljotres u Čileu kada je oko dva miliona ljudi ostalo bez kuća i više od 1.600 ljudi stradalo, mada su procene da je taj broj znatno viši bio je 9,5 stepeni Rihterove skale.

Merkalijeva skala ima ukupno 12 stepeni, odnosno podeoka i koristi se kako bi opisno prikazala intenzitet zemljotresa i štetu koju ima na površini.

Po stepenima, Merkalijeva skala izgleda ovako:

1 stepen – Ljudi ne osećaju zemljotres ove jačine

2 stepena – Ukoliko ga neko i oseća, onda su to ljudi koji se nalaze na višim spratovima objekata

3 stepena – Ljudi koji borave u zatvorenom prostoru primećuju ljuljanje lustera recimo, dok se zemljotresi ove jačine uglavnom ne osećaju na otvorenom

4 stepena – Većina ljudi potres ove jačine oseća, a u unutrašnjosti objekata dolazi do pomeranja mnogih stvari

5 stepeni – Podrhtavanje osećaju svi, a neretko budi ljude iz sna, dok brojni predmeti sa zidova padaju

6 stepeni – Moguće su manje štete na starijim objektima i poteškoće ljudi da hodaju zbog podrhtavanja

7 stepeni – Značajna su oštećenja na starijim objektima, a zemljotresi ove jačine se osećaju čak i u vozilima koja su u pokretu

8 stepeni – Dolazi do rušenja uglavnom starijih i dotrajalih objekata, dok se oni noviji obično ozbiljno ljuljaju i stabla drveća se neretko savijaju do lomljenja

9 stepeni – Zemlja neretko puca, kao i cevi u njoj kada se javi zemljotres ove jačine, dok se ozbiljna oštećenja javljaju i na kvalitetnijim objektima

10 stepeni – Pucanje zemlje prate i oštećenja mnogih građevina, pa čak i pojedinih mostova i brana, te dolazi neretko i do pojave velikih klizišta

11 stepeni – Većina objekata se ruši

12 stepeni – Gotovo svi objekti su uništeni, čak dolazi do pomeranja većih stena

Najrazorniji i najjači zemljotresi do sada

Teritorija Srbije na svu sreću ne spada u red naročito podložnih jakim zemljotresa. Među najjačima u Srbiji do sada smatraju se zemljotres u Gornjem Milanovcu, koji se zbio 15. maja 1927. godine, kada je stradalo sedmoro, a povređeno osmoro ljudi i zemljotres na Kopaoniku 18. maja 1980. godine, u kome nije bilo stradalih, ali je bila značajna materijalna šteta. Oba zemljotresa su bila jačine 5,9 stepeni Rihterove skale.
U Kini se 1556. godine dogodio Šanhi potres, u kome je stradalo 830.000 ljudi.
U Turskoj (Erzincan) je 1939. godine zabaležen potres od 7,8 stepeni, u kome je stradalo 33.000 ljudi. Zemljotresi koji su pogodili Tursku i Siriju početkom februara 2023. godine imali su jačinu od 7,7 stepeni i spadaju među najjače, koji su tu regiju pogodili još od druge polovine 17. veka.
U Čileu je 22. maja 1960. godine zabeležen zemljotres jačine 9,5 stepeni Rihterove i 12 stepeni Merkalijeve skale. Stradalo je oko 6.000 ljudi, a nestalo je pod vodom nekoliko gradova i 25 ostrva (mada su se pojavila nova). Iako je mirovao četiri decenije, nakon zemljotresa je proradio vulkan Riniče. Zemljotres u Čileu ujedno je u najjači do sada zabeležen.
Zemljotres u Skoplju je 26. jula 1963. godine imao je magnitudu 6,1 stepeni i u njemu je stradalo više od hiljadu ljudi, dok je povređenih bilo oko tri puta više. Procenjuje se da je između 120 i 200 hiljada ljudi ostalo bez kuća.
Na Aljasci je 28. marta 1964. godine zabeležen zemljotres jačine 9,2 stepena po Rihteru, koji je treći do sada po jačini zabeleženi zemljotres u svetu, odmah posle onog u Čileu četiri godine ranije. Stradalo je 128-oro ljudi, a pojavio se i cunami koji je stigao čak i do Havaja.
U Indijskom okeanu 2004. godine je zabeležen drugi evidentirani zemljotres po jačini do sada, od 9,3 stepena Rihterove skale. Epicentar je bio na obali Sumatre, a cunami je doveo do više od 250.000 žrtava.
U Japanu (ostrvo Honšu) je zemljotres jačine 9 stepeni po Rihteru 11. marta 2011. godine izazvao deset metara visok cunami. Stradalo je oko 10.000 ljudi, dok se njih 90.000 vode kao nestali. Usled ovog zemljotresa je u nuklearnoj centrali „Fukušima 1“ došlo do eksplozije izazvane kvarom na rashladnim sistemima.

Danas se seizmička aktivnost – Earthquake live – može pratiti putem interneta.