Brojne kraljice su sanjale o velikoj moći sličnoj onoj koju je imala Julija Aurelija Zenobija, no samo nekolicini je to pošlo za rukom. Ova sirijska vladarka Palmirskog carstva iz trećeg veka ostala je duboko urezana u kolektivnu svest Antičkog Rima kao jedna od najupečatljivijih i neustrašivih figura. „Ja sam kraljica, i sve dok živim ja ću vladati“, izjavila je ona pred rimskim okupatorima, zauvek ostavljajući svoj trag na stranicama istorije.

Ko je bila neustrašiva Julija Aurelija Zenobija?

Po majci Egipćanki, bila je potomak slavne Kleopatre. Zenobija je imala samo četrnaest godina kada je postala druga supruga kralja Odenata (osnivača Palmirskog carstva). Tim činom sela je na tron plodne male kraljevine u sirijskoj pustinji, u kojoj je živelo oko 150.000 duša.

Tačna lokacija ovog carstva nalazila se u oazi koja je smeštena na pola puta od Sredozemnog mora do reke Eufrat. To je bila veoma značajna lokacija, jer su tuda prolazili trgovački putevi koji su povezivali Rim, Egipat, Fenikiju, Damask i Emesu (današnji Homs u Siriji). Ovuda se čak išlo i ka istoku, ka Kini.

Od svakog trgovca karavana koji je prolazio tim putem, Zenobijino carstvo je dobro profitiralo. Naime, putnici su morali da plaćaju nešto kao današnju putarinu. Palmira je imala neki vid nazavisnosti u Rimskom carstvu. Imali su svoju vojsku, trgovinu i odgovarajući način života. Ovim dopuštanjem slobode i davanja Odenatu Palmiru na upravu, Rimljani su sami sebi zaboli nož u leđa.

Nije bilo čudno da se u pustinjskom lovu vidi i sama kraljica Zenobija, pošto je bila odličan strelac. Skoro uvek je bila odevena kao ratnik i komandant, a u takmičenju ispijanja pića nadmašivala je svoje vojnike. Bila je sjajan i govornik i pregovarač. Znala je egipatski, grčki, aramejski i latinski jezik. Volela je da diskutuje o filozofiji na bilo kom od pomenutih jezika. Takođe, volela je i da i organizuje savršene gozbe, a ono što nikako nije volela su intimni odnosi. Javno je govorila da je spavala sa svojim mužem samo da bi rodila.

Inače, Zenobija i Odenat su prezirali Rimsko carstvo, ali to ne treba da nas čudi jer je pomenuta imperija i drugim pokorenim narodima toga doba bila mrska. Kraljica je sanjala kada će Rim pasti ne bi li Palmira zauzela njegovo mesto. Maštala je o osvajanju grada na sedam brežuljaka (Rimu).

Zenobijina lukava taktika i uspon na sam vrh

Svoj osvajački san vladari Palmirskog carstva počeli su napadom na Persiju. Svoju akciju su opravdali tvrdnjom da su to učinili ne bi li osvetili nekadašnjeg rimskog cara Valerijana, koji je tamo pao u zarobljeništvo. Naravno da je moćni Rim bio očaran razlogom pohoda, pa su dali Zenobiji i Odenatu da potpuno preuzmu napadnutu i osvojenu zemlju.

Međutim, 267. godine kralj Odenat i njegov sin iz prvog braka, Herodijan, ubijeni su dok su se spremali u pohod na Kapadokiju. Ubistvo je izvršio kraljev nećak Meonije, a na to ga je nagovorila Zenobija. Ovim činom sva moć i vlast su prešli u ruke kraljice Zenobije i njenog tada jednogodišnjeg sina Vabalata.

Glavni kraljičin cilj je bio da nastavi ekspanziju, pa je shodno tome brzo osvojila Egipat, Antiohiju, istočnu Anadoliju, kao i veći deo Mediterana (tačnije sve do Bosforskog moreuza). Saveze je sklopila sa Jermenijom i Arabijom. Njena moć nad osvojenim teritorijama je bila toliko jaka da je mogla da zaustavi isporuku hrane koja je slata u Rim. Od 269. godine Zenobijina vlast se prostirala na više od jedne četvrtine nekadašnje rimske teritorije.

Nesumnjivo je odabrala pravi trenutak za svoj pohod, pošto su se Rimljani tada borili na severu sa Gotima, a pojavila se i kuga.

Reakcija Rima

Rim je „ludeo“ zato što im je dostava hrane bila blokirana, što su Rimljani proterani iz Egipta i što je palmirska kraljica pogubila tamošnjeg prefekta Tenagina Proba, ali bez obzira na sve to Rimljani nisu učinili ništa. Jednostavno, verovali su da jedna žena nije mogla da drži dugo u svojim rukama toliku imperiju.

Za Rim je i sama činjenica da su izgubili ogromn deo svoje teritorije bila ponižavajuća, ali ako se tome doda da je taj deo carske zemlje osvojila žena, onda je ova rana bila još bolnija i dublja. Kada je Zenobija u svojoj novoj imperiji uvela kovanice sa svojim likom, Rim više nije mogao da ćuti. Bila je to kap koja je prelila čašu.

Rimski car Aurelijan je ostavio bojno polje u Galiji i sa svojom trupom se uputio ka sirijskoj granici. Kada je došao tamo preplavio ga je bes. jer ga je Zenobija čekala bez trunke straha sa mačem u ruci. Inače, Aurelije je rođen u Sirmijumu na teritoriji današnje Srbije.

Velika je šteta što palmirska kraljica nije shvatila da su Rimljani bili i više nego spremni za borbu i da je car Aurelije bio veoma lukav. Kraljica i njeni vojnici su verovali da se neprijatelj njih boji i da je preumoran. I upravo to je ujedno bila i njena najveća greška. Rimljani su lukavstvom porazili kraljicu Zenobiju.

Poraz kraljice ratnice Zenobije

Priča kaže da su rimski vojnici krenuli prvo na Antiohiju i da su tu savladali mnoge Palmirane koji su došli da se bore. Čuvši to, Zenobija se vratila u utvrđenje u gradu Emesi. Našla je način kako da podigne adrenalin preživelim vojnicima. Paradirala je ulicama grada sa čovekom koji je tvrdio da je car Aurelijan zarobljen. Međutim, tada se Aurelijan pojavio na vratima grada i zamolio je da se preda, ne bi li tako izbegla još jedan sramotni poraz. Tada je usledila borba iz koje su rimske trupe izašle kao pobednici.

Zenobija je potom otišla u Palmiru, a nesreća je bila da ovaj grad nije bio opasan zidinama (bar ne zidinama vrednih pomena). Rimljani su potom opljačkali i uništili Palmiru. Kraljica Zenobija je uspela da pobegne iz grada i na kamili se uputila ka Persiji. Njena sreća nije dugo trajala jer ju je, kod reke Eufrat, zarobila rimska konjica.

Zenobijina vojska je desetkovana, njen grad je bio u ruševinama, a njeno carstvo je ponovo bilo u rimskim lancima. Aurelijan je bez trunke razmišljanja rešio da pokaže svoj trijumf svim onim senatorima koji su sumnjali u njega. Paradirao je kroz Rim pokazivajući na hiljade novih zarobljenika i mnogo egzotičnih životinja. Na kraju te povorke bila je okovana zlatnim lancima Zenobija, a iza nje su samo bila svečana prazna kola, u kojima je ona planirala da uđe u Rim kada ga osvoji.

Koračajući ulicama Rima, Zenobija je znala da ide u smrt. Istog su mišljenja bili i svi koji su gledali pobedničku paradu. Došlo je vreme da se prkos palmirske kraljice naplati. Iako se sa sigurnošću ne zna šta se potom desilo, jedna priča kaže, da se posle korišćenja svojih govorničkih sposobnosti pred carom i Senatom, Zenobija domogla slobode. Navodno se i udala za jednog senatora i nastavila da živi mirnim životom nedaleko od Rima u jednoj vili. Druga priča kaže da je u tamnici štrajkovala glađu i da je tako i preminula.