Od engleskih reči Attention Deficit Hyperactivity Disorder vodi poreklo i ADHD, što se slobodno prevodi kao hiperaktivni poremećaj uz nedostatak pažnje ili kao poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću. Iako je hiperaktivnost neretko okarakterisana kao negativan obrazac ponašanja, istina je da su osobe sa ADHD sindromom ostavile značajan trag u mnogim sferama života.
Smatra se, zapravo da su veliki umovi poput Ajnštajna, Salvadora Dalija i Leonarda da Vinčija imali ADHD. Isto tako postoje indicije i da su se sa ovim poremećajem suočavali ljudi poput Hičkoka, Mocarta i Van Goga. Znajući šta su sve oni ostavili čovečanstvu, sasvim je jasno da ADHD nije nešto sa čime se ne može živeti. Naprotiv! Ukoliko se stavi pod kontrolu, iznedriće mnogo toga dobrog.
Šta je ADHD kod dece?
Nekada je to bilo čuveno „dete sa pundravcima“, kako su govorili naši roditelji i bake i deke, a danas je to hiperaktivnost kod dece. Neretko se hiperaktivnost i ADHD kod dece mešaju, iako postoje određene razlike.
Generalno, ADHD se karakteriše kao neurobihevioralni poremećaj. Osnovna karakteristika tog poremećaja jeste hiperaktivnost, ali isto tako i nemogućnost da dete svoju pažnju usmeri na ono što treba da radi. Izuzev hiperaktivnosti i nemogućnosti fokusa, ADHD kod dece karakteriše i impulsivnost.
U većini slučajeva se ADHD kod dece manifestije vrpoljenjem, nemogućnošću sedenja na jednom mestu, čestim trčanjem i preteranim pričanjem, te generalno nestrpljivošću. Dete sa tim poremećajem često upada u reč drugima, pa se nažalost to često tumači kao detetovo nevaspitanje, što je tako daleko od istine.
Kako kod dece, tako isto se i ADHD kod odraslih deli u tri najčešća tipa i to:
- dominantno nepažljivi
- dominantno hiperaktivno-impulsivni
- kombinovani
ADHD sindrom kod odraslih
Godinama može ADHD kod odraslih biti zamaksiran. Posebno ako se radi o kombinovanom tipu, jer to pdorazumeva kombinaciju dominantno nepažljivog i dominantno hiperaktivno-impulsivnog tipa, što znači mnoštvo simptoma. A ti simptomi se neretko mešaju sa simptomima nekih drugih poremećaja, poput recimo anksioznosti ili depresije, ali i hiperaktivnosti, što čini ADHD vrlo nezgodnim za dijagnostikovanje.
Zvanično se ADHD kod odraslih definiše kao neurološki poremećaj, koji podarzumeva da osoba pati od hiperaktivnosti, zatim nepažnje i impulsivnosti. Međutim, to je samo vrh ledenog brega, budući da se ADHD kod odraslih odnosi na mnoge druge poteškoće u ponašanju i komunikaciji.
Na osnovu brojnih studija i istraživanja je utvrđeno da u ranijem životnom dobu ADHD mnogo češće pogađa muškarce nego žene. Ipak, u starijem životnom dobu se taj broj čak donekle i izjednačava, budući da se ADHD kod žena vrlo često meša sa depresijom ili anksioznošću.
Neki od najčešćih simptoma ovog poremećaja kod odraslih vidljivi su na poslu. Naime, osoba koja ima ADHD jednostavno ne uspeva da se fokusira na detalje, teško izvršava radne zadatke koji je ne inspirišu, jer ima problem sa organizacijom vremena. Takođe, ADHD kod odraslih se manifestuje i kroz zaboravnost, odnosno probleme sa organizacijom obaveza.
ADHD simptomi
Budući da je reč o vrlo kompleksnom poremećaju, to su i simptomi ADHD sindroma različiti kod svake osobe. U osnovi, to je poremećaj pažnje, uz nemogućnost fokusiranja.
Uz to, ADHD simptomi mogu biti i:
- impulsivnost
- lako ometanje spoljnim uticajima
- stalna promena aktivnosti
- poteškoće u komunikaciji i stalno prekidanje sagovornika
- poteškoće sa organizacijom vremena
- često gubljenje stvari
- nezainteresovanost za ono što osobu ne inspiriše
- preterano pričanje
- postupanje bez prethodnog razmišljanja
- zaboravnost
- izrazita nestrpljivost
- česte promene raspoloženja i razdražljivost
Treba svakako imati na umu da su ovi simptomi vrlo često združeni kod osobe kod koje postoji ADHD. Simptomi se mogu javljati i u različitim vremenskim periodima, pa je to još jedan od razloga zbog koga je dijagnostika ovog poremećaja toliko zahtevna.
Neretko simptomi mogu godinama biti zamaskirani, pa ljudi i ne posumnjaju na ADHD. Međutim, ukoliko počnu da ometaju svakodnevne aktivnosti, preporuka je obratiti se stručnom licu za pomoć.
ADHD dijagnoza
Ukoliko postoji sumnja na ADHD sindrom, preporuka je obratiti se stručnjacima zarad dalje dijagnostike. Postoji takođe i ADHD test koji tim stručnjacima može biti od koristi tokom procesa dijagnostike.
Budući da se smatra da genetski faktor ima značajan uticaj na javljanje ovog poremećaja, to je vrlo važno prilikom razgovora sa psihijatrom ili psihoterapeutom biti iskren o porodičnoj anamnezi. Na osnovu tih odgovora i podataka o poteškoćama sa kojima se pacijent suočava, nadležni stručnjak će moći da uspostavi dijagnozu. Tom prilikom će utvrditi i koji tih ADHD sindroma je u pitanju, te će i moći da pacijentu preporuči način lečenja.
Kako se leči ADHD sindrom?
U skladu sa dijagnostičkom procenom, te tipom poremećaja, definiše se i terapija, odnosno način lečenja. Ponekad se uključuju i medikamenti, a ponekad je to kompbinacija kognitivno-bihevioralne terapije, psihoterapije i medikamenata, te promena u životnim navikama.
Svakako, ako postoji sumnja na ADHD, najvažnije je najpre zatražiti mišljenje stručnjaka, kako bi ADHD bio dijagnostikovan na pravilan način. Posle toga će biti preporučen i način lečenja, odnosno terapija.