Kad strah postane bolest
Sigurno ste bar jednom u životu čuli nekoga kako, uz ironičan osmeh, kaže: „Ma, on ti je pravi hipohondar.“ Možda ste i sami nekada posumnjali da imate neku ozbiljnu bolest, pa guglanjem simptoma došli do zaključka da vam preostaje svega nekoliko dana života. Ako vam je ovo poznato, dobrodošli u svet hipohondrije – mesto gde i obična glavobolja može da postane znak nečeg smrtonosnog.
Strah veći od simptoma
Poznata i kao zdravstvena anksioznost, hipohondrija nije šala, iako se često tretira kao preterana umišljenost. Osoba koja pati od nje zaista veruje da je teško bolesna, čak i kada svi medicinski nalazi pokazuju suprotno. To nije samo obična briga o zdravlju – to je opsesivan strah koji može potpuno preuzeti nečiji život.
Hipohondar često obilazi lekare, traži drugo, treće, pa i četvrto mišljenje, ubeđen da mu nešto ozbiljno nije dijagnostikovano. Iako dobije uverenje da je zdrav, osećaj nesigurnosti ostaje. Najmanji telesni signal – probadanje u stomaku, blaga vrtoglavica ili čak samo osećaj umora – za hipohondra može značiti početak nečeg fatalnog.
Zanimljivo je da mozak ima sposobnost da kreira fizičke simptome samo na osnovu misli. Ovaj fenomen naziva se somatizacija i često se javlja kod ljudi koji su pod hroničnim stresom ili anksioznošću. Ako neko danima razmišlja o tome da mu srce preskače, velika je verovatnoća da će zaista početi da oseća lupanje, nesvesticu ili bol u grudima – iako fizički problem ne postoji.
Taj paradoks je ono što hipohondriju čini tako moćnom. Jednostavno rečeno, hipohondrija se hrani strahom i stvara začarani krug. Što se osoba više fokusira na simptome, oni postaju izraženiji, što dalje pojačava strah i potrebu za medicinskom potvrdom da „nije ništa ozbiljno“.
Hipohondrija nekad i sad
Dok danas hipohondrija najčešće dolazi u paketu sa beskonačnim pretragama na internetu, nekada su ljudi drugačije doživljavali ovu pojavu.
Stari Grci su verovali da dolazi od problema sa slezinom, dok su lekari u 18. i 19. veku smatrali da su hipohondri uglavnom intelektualci skloni melanholiji. Danas znamo da nije stvar u slezini niti u preteranoj pameti, jer je hipohondrija definisana oblik anksioznog poremećaja koji zahteva razumevanje i, u nekim slučajevima, terapiju.
Kako pomoći hipohondru?
Najgore što možete reći nekome ko pati od hipohondrije jeste: „Ma, samo umišljaš.“ Iako racionalno zvuči kao dobar savet, takve reči samo pojačavaju osećaj nerazumevanja i usamljenosti.
Pravi pristup je empatija – saslušati osobu bez ismevanja i usmeriti je ka stručnom licu koje joj može pomoći u upravljanju anksioznošću.
Psihoterapija, posebno kognitivno-bihevioralna terapija, pokazala se kao izuzetno efikasna u lečenju hipohondrije. Umesto stalnog traženja medicinskih potvrda, osoba uči kako da prepozna i kontroliše sopstvene misli i reakcije na telesne senzacije.
Da li smo svi pomalo hipohondri?
U eri pandemija, brzog života i neograničenog pristupa informacijama, nije ni čudo što sve više ljudi razvija zdravstvenu anksioznost. Razlika između „običnog“ straha i prave hipohondrije leži u intenzitetu i uticaju na svakodnevni život.
Dakle, sledeći put kada vas zaboli glava i Google vam „saopšti“ da imate retku tropsku bolest, setite se da je možda je u pitanju samo stres. A ako poznajete nekoga ko se stalno brine da je ozbiljno bolestan, umesto podsmeha, možda mu je potrebna podrška. Jer, iako je hipohondrija jednostavno rečeno problem u glavi, posledice su i te kako stvarne.
