Praznik posvećen Rođenju Gospoda Isusa Hrista Srpska pravoslavna crkva obeležava svake godine 7. januara. Katolička i Crkve koje poštuju gregorijanski kalendar, Božić obeležavaju svake godine 25. decembra.

Božiću prethodi Badnji dan i Badnje veče, što je ujedno i poslednji dan Velikog božićnog posta.

Badnje veče 2023. godine pada u petak, 6. januara.

Mnogi običaji su vezani za Badnji dan i Badnje veče, a njima prethodi Tucindan, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava svake godine 5. januara. I za Tucindan se u mnogim krajevima sprovode različiti običaji. Među njima je najrasprostranjeniji onaj koji se odnosi na pripremu Božićne pečenice, koja se peče noć uoči Boćića. Takođe, u određenim krajevima naše zemlje se ljudi strogo pridržavaju običaja da na Tucindan ne treba tući, ni grditi decu, jer se veruje da će oni cele godine biti nevaljali.

Badnji dan, Badnje veče i Božić protkani su mnogim običajima, koji se razlikuju ne samo od kraja do kraja naše zemlje, nego i od sela do sela, pa čak i od porodice do porodice, što zapravo uopšte nije čudno, budući da je tako uobičajeno manje-više za sve praznike. Primera radi pogača za Badnje veče je uobičajena u nekim domovima, dok ima porodica koje je ne pripremaju. Isto se razlikuje i način pripreme, budući da je neke domaćice pripremaju kao običan hleb, a neke kao slatki.

Običaji za Badnji dan

U rano jutro je ranije bio običaj da se 6. januara domaćin kuće u pratnji najstarijeg sina i ostalih muških meštana određenog sela uputi u šumu, kako bi sekli drvo za badnjak.

Običaji za Badnji dan se razlikuju od kraja do kraja u tom smislu što se negde seče samo jedan badnjak, a negde tri. Čak ima i sela u kojima su običaji takvi da se seče grana drveta hrasta ili cera, najčešće, a ponegde i bukve i to za svako muško čeljade u kući. Ima i onih porodica koje obično seku jednu veću granu, pa je nose kući kao badnjak.

Mnogi običaji za Badnji dan dovode se u vezu sa paganskim, odnosno praslovenskim običajima kod našeg naroda.

Jedan od interesantnijih je vezan baš za sečenje badnjaka. Nepisano je pravilo da se drvo zaseca sa istoka i da pada na istok, ali i da se ne udara sekirom više od tri puta. Idealno je ako se udari samo jednom, pa su se muškarci trudili da tako i učine.

Zatim je važno i da iver, odnosno prvi komad drveta koji otpadne prilikom sečenja badnjaka, bude uhvaćen, odnosno da ne padne na zemlju. Verovalo se da je najbolje da iver upadne u kačicu za pravljenje kajmaka, koju su muškarci nosili za tu svrhu. U određenim delovima naše zemlje bi taj iver potom bio stavljan u obor ili kokošinjac, ali i u košnice, sve u zavisnosti od domaćinstva. Takođe se verovalo da iver ima magijsku moć, pa je stavljan u vodu sa bunara, koja bi kasnije bila davana bolesnima i zanemoćalima, pošto se verovalo da će od te vode ozdraviti.

Badnjak koji iseku u šumi domaćini bi ostavljali ispred ulaznih vrata, sve do večeri.

Običaji za Badnje veče

Dok ne padne mrak, domaćiće bi pripremale razna jela za trpezu za Badnje veče. Bilo je važno da ona bude bogata, jer se verovalo da će tako biti privučen berićet za nastupajuću godinu.

Jela za Badnje veče moraju biti posna. Pogača, pita, pasulj, kiseli kupus, posna sarma, riba i turšija bili su neizostavni deo trpeze. Ali su se na njoj morale naći i jabuke, kao simbol zdravlja ukućana, med, orasi i suvo voće. Od slatkiša se najčešće pripremala posna pita sa jabukama ili sa bundevama, a neretko su domaćice pripremale i pečeni krompir, pasulj prebranac i druge đakonije.

Takođe se u jedno sito stavlja razno zrnevlje, ali i orasi u ljusci, a u pjedinim domovima se u sito stavlja i sitan ili paprini novac. Neko sito stavlja na sto i to na centralno mesto, jer se iz njega posipa domaćin kada unosi badnjak, a sutradan polaženik, dok bi neko sito stavljao ispod stola uz badnjak.

Kada domaćin unosi badnjak, on izgovara čestitke za Badnje veče. One mogu biti klasične ili modifikovane, ali je važno da se na taj način poželi sreća domu i ukućanima pred praznik Hrsitovog rođenja. Takođe je vrlo važno da domaćin prvo korakne desnom nogom kada ulazi u dom, budući da se veruje da to donosi sreću i blagostanje ukućanima i celoj kući.

Nakon toga bi domaćice unosile slamu, koja je prethodno pripremljena i raspoređivale je po kući. Slama simbolizuje jasle u kojima je rođen Isus, dok zrnevlje koje se posipa po domaćinu i ukućanima jeste spomen na sličnu situaciju. Naime, Bogorodica je upravo na taj način uspela da rastera životinje da ne jedu slamu, na kojoj je ležao Isus.

Domaćin ne stavlja odmah badnjak uz ognjište, već najpre ide oko trpeze imitirajući kokodakanje kokoške, a za njim idu deca iz kuće, koja imitiraju pijukanje pilića. Za to vreme domaćin baca po jedan orah u svaki ugao kuće, što je simbol kulta preminulih predaka i vrlo je važno da te orahe niko od ukućana ne dira.

Posle toga sledi loženje badnjaka. U pojedinim krajevima naše zemlje mu prethodi kićenje badnjaka, ali ima i onih porodica koje badnjak premazuju medom i prelivaju vinom, budući da se prema badnjaku uvek treba odnositi sa poštovanjem, jer on simbolizuje tu kuću.

U domovima se badnjakom najpre džara vatra, dok domaćin i ostali ukućani izgovaraju:

Koliko varnica, toliko zdravlja, parica, košnica, pilića…

Kada se završe svi ovi običaji za Badnje veče, pravilo je da domaćin okadi celu kuću i da zapali sveću. Sveća se obično stavlja u sredinu žita, koje je posađeno da Svetu Varvaru, a zatim svi ukućani sedaju za trpezu.

U selima je bio običaj da se za Badnje veče trpeza postavi na podu, odnosno da se preko slame stavi stolnjak, pa da tako ukućani večeraju. Običaj je da se večera u tišini, jer je Badnje veče posvećeno i živima i mrtvima, koji ne bi trebalo da budu uznemireni pesmom i igrom, dok svi čekaju rođenje Gospoda Isusa Hrista.

Srećan Badnji dan!